Петко Стајнов – „Тракијске игре“

„Ко не зна „Тракијске игре?“ Ко није чуо за њих?“ – ускликнуо би класик да је имао прилику да чује само неколико тактова амблематичне свите. У ствари, чак и они који су потпуно неупознати с бугарском класичном музиком, бар једном су чули почетак знамените „Рученице.“ „Тракијске игре“ је прва партитура коју је славни бугарски композитор Петко Стајнов компоновао након што је дипломирао на Конзерваторијуму у Дрездену и вратио се у свој родни град Казанлак 1924. г. У почетку ју је назвао „Бугарске игре“, а чине је три става: „Пајдушко,“ „Коло“ и „Рученица.“ Године 1926. свита је прерађена и допуњена „Мечкарским плесом“. Већ на првом извођењу у Софији, у јануару 1927. г. од стране Народног филхармонијског оркестра под диригентском палицом Тодора Хаџијева, она је изазвала одушевљење слушалаца.

Импресивна дела Стајнова: „Легенда“, „Бајка“, „Балкан“ (Стара планина – прим. прев.), „Тракија“, „Симфонијски скерцо“ оцртавају суштинске карактеристике бугарског симфонизма од 20-их до 40-их година минулог века. Међутим, „Тракијске игре“ имају посебно место не само у животу њиховог аутора, већ и у целокупној бугарској стваралачкој и извођачкој пракси. Након тријумфалног премијерног извођења на софијској сцени, доајен међу бугарским композиторима – Добри Христов, обратио се Стајнову речима: „Остварио си један идеал који ми нисмо успели да остваримо. Тек касније ћеш схватити шта си написао. Међутим, бугарска музика почиње своје постојање од сада.“

Прихвативши идеју стварања бугарског музичког стила као своју животну мисију, Петко Стајнов је у историју бугарске културе ушао и са својим хорским баладама. Репрезентативни примери музике као што су „Тајна Струме“, „Урвич“, „Коњаници“, „Крум Герман“ формирају нови жанровски правац у бугарској музици. А десетине песама, које је компоновао и аранжирао за хор акапела, нашле су своје место међу најомиљенијим и често извођеним делима у Бугарској. Године 1948. Стајнов је основао Институт за музику при Бугарској академији наука, којим је руководио све до своје смрти. Под његовим руководством, сакупљено је и записано више од 100.000 народних песама. Композитор је с привидном лакоћом успео да превазиђе и свој хендикеп – недостатак вида. Али тако нешто може да изведе само једна суперинтелигентна и изузетно даровита личност. Градитељ модерне бугарске музичке културе с невероватном интуицијом и визијом.

Све што је Петко Стајнов створио средином 20. века у области симфонијског, оперског и хорског стваралаштва и историје музике и данас је у основи нашег музичког живота. Његов рад означио је нови почетак бугарске музике не само у професионалном смислу, већ и као уметнички стандард и еманација бугарске духовности.