Легендарна песма „Моја земља“ легендарног Емила Димитрова

„Боли ме што песма „Моја земља“ изазива сузе у очима наших сународника на свим континентима широм планете. Они причају и певају о домовини са сузама у очима. А власт не мари за њу...“ говорио је својевремено славни певач и композитор Емил Димитров. У деценијама свог сценског и стваралачког тријумфа, он је постао апсолутни идол свих Бугара и био је можда једини бугарски уметник који је живео као холивудска звезда. Имао је „тим“ од неколико људи, који су бринули о његовим свакодневним потребама, а његова једина обавеза је била да ствара и радује публику.

Према речима истакнутог бугарског композитора Митка Штерева, Емил Димитров је просто... генијалан. Написао је и отпевао песме за које несумњиво можемо закључити да су први бугарски хитови које сви воле и певају.

Димитров нема музичко образовање ни искуство. Дивно пева, свира на хармоници, обдарен је изузетним музичким талентом и невероватном харизмом. Његове квалитете препознао је Васил Андреев – по занимању професионални глумац у ансамблу Омладинског позоришта у Софији, а по вокацији песник. Андреев је осетио потребу за стварањем бугарског репертоара популарних музичких жанрова, те проценио могућности Емила Димитрова, који је, поред свирања на хармоници, показивао таленат и интерес да пише ауторске песме сентиментално-меланхоличног лиризма. У позоришној сезони 1959/1960. г, на сцени Омладинског позоришта изведена је ауторска представа Васила Андреева, чију музику је написао Емил Димитров. Димитрову је ово био увод у блиставу каријеру као композитору и извођачу.

Године 1960, 19-годишњи Емил је примљен на Високи институт за позоришну уметност „Крстјо Сарафов“ (ВИТИЗ), данас Национална академија за филмску и позоришну уметност, на смер за глуму, али је недуго након тога одустао од студија. Први наступ имао је у новембру 1960. г. Двадесет четвртог децембра исте године, Емил Димитров је први пут публици представио своју ауторску песму „Арлекино“, која је у лето 1962. г. освојила трећу награду на Међународном музичком фестивалу у Сопоту, Пољска. Ово је уједно била и прва међународна награда за бугарску песму. Године 1968. Емил Димитров је одржао легендарни концерт на стадиону „Динамо“ у Москви пред 80.000 људи. Годину дана касније почео је да наступа и у Француској.

Трећи студијски албум снимио је 1970. г, а главна песма на њему је „Моја земља“ на стихове Васила Андреева, аранжман је урадио Митко Штерев. Песму је извео Емил Димитров у пратњи оркестра „Плаво-бели“. Снимљена на бугарском, француском, а затим и на немачком, италијанском и шпанском под насловом „Моника“, песма „Моја земља“ је убрзо постала европски хит. Према причи аутора бугарског текста, Васила Андреева, песма се допала једном француском менаџеру који га је питао о чему се пева у њој. Међутим, након што је чуо превод песме на француски, схватио је да с оригиналним текстом она неће имати успех у Француској. Тада је Андреев предложио да промени текст песме. Тако се песма од носталгичне посвете Бугарској претворила у сентименталну изјаву љубави девојци по имену Моника. Појавиле су се и летонске и јапанске верзије песме, као и америчка у којој се пева „Желим да се вратим у Калифорнију.“

Емил Димитров није добио признање од Савеза композитора Бугарске, али је зато примљен за члана сличног удружења у Француској. Његове песме освојиле су глобалне музичке топ-листе. За четири деценије каријере, власник великог броја хитова објавио је 30 албума, које је продао у 65 милиона примерака, написао је 350 песама и одржао више од 7.000 концерата на три континента.

Никад му није додељено звање „Народни уметник Бугарске“, али је 2000. г. песма „Моја земља“ проглашена за Песму столећа заједно с песмом „Једна бугарска ружа“ композитора Димитра Влчева. Године 2010, хит Димитрова се попео на сам врх нове топ-листе БГ радија - „Великих 1000“. Данас је непролазни хит Емила Димитрова, кога зову Синатром Истока, симбол бугарског духа, љубави према домовини и носталгије наших сународника расутих по целом свету за домовином.