Задушнице – израз наше љубави према душама преминулих

У савременом свету, где материјално све чешће потискује духовно, размишљања о спасењу душе остају негде у другом плану. Свакодневна трка са временом, непрестане обавезе и бриге пригушују глас душе, која се гуши под теретом ужурбаног ритма живота.

А онда дођу Задушнице – дан када застанемо, оставимо посао и световне бриге, и сетимо се оних који више нису међу нама. Запалимо свећу, поделимо милостињу, изговоримо тиху молитву.Тај мали чин доброте има дубок смисао: милостиња је добро дело које помаже душама да пронађу спасење.

Према календару Бугарске православне цркве, Задушнице се током године обележавају три пута, увек у суботу – пред Месне покладе, пред Педесетницу и пред Аранђеловдан.

Архангелове задушнице, последње у години, у народу су познате и као „мушке Задушнице“, у знак сећања на погинуле бугарске војнике.

Задушнице нас подсећају на свету обавезу живих према преминулима – на тренутак када се ослобађамо сујете и пролазног, са мислима усмереним ка бесмртној души. За живе увек постоји нада да открију пут ка спасењу, али за мртве наду носе њихови ближњи, чије молитве могу да помогну њиховим душама.

Најмоћнија молитва за душе преминулих узноси се током Свете литургије, када свештеник одваја делиће просфоре за живе и мртве, помињући их поименце. На крају службе, сви ти делићи сабирају се у Свети потир са Христовом крвљу. Зато се имена преминулих и живих уписују пре почетка литургије, како би их свештеник поменуо у олтару, да би се, Божјом благодаћу, догодила утешна, невидљива веза између живих и њихових ближњих који су отишли у вечност. Тако се свака молитва претвара у зрак светлости, који допире чак и до душа потонулих у таму и жалост.

У суботу на Задушнице служи се заупокојена литургија, након које следи општа панихида, у којој се помињу и оне душе за које више нема ко да се моли.

На заједничкој трпези у храму, ближњи преминулих приносе кувану пшеницу – симбол смрти и васкрсења у вечни живот, као и хлеб, вино и воће. Поред тога, учесници молитве раздају храну сиромашнима и гладнима, као милостињу, с надом да ће Бог опростити грехе преминулих.