Живот Бугара у Патагонији – прича о неговању традиције и заједничког памћења

У аргентинској Патагонији, на крајњем југу америчког континента, град Комодоро Ривадавија чува историју бугарских досељеника у Аргентину, чији потомци и данас у својим срцима носе и чувају Бугарску. Једна од њих је и Ценка Генова, родом из Тројана, која се још као дете с родитељима преселила у Аргентину 1956. г. Њен живот је пример оданости како новој домовини, где је завршила медицину и изградила успешну каријеру као главни лекар у државним болницама, тако и Бугарској. За Радио Бугарску је Ценка испричала како су је језик и породична традиција одувек привлачили и враћали коренима:

“Код куће се увек причао бугарски. У то време је било много бугарских породица, које су се овде настаниле. Имале су обичај да се окупљају, далеко од домовине и завичаја. Данас су остали само њихови потомци – друга или трећа генерација Бугара рођених овде, у Аргентини. Представника прве генерације је веома мало. У Комодоро Ривадавији нема нових миграната, који су дошли након пада комунизма у Бугарској. Мислим да сам ја једина Бугарка овде која је рођена у Бугарској.“

Данас се веза с домовином одржава живом кроз заједничке иницијативе бугарског културног удружења “Ћирило и Методије”, основаног већ далеке 1989. г. Међу његовим оснивачима је и Ценкин отац. Удружење “Ћирило и Методије” је срж бугарске заједнице у Патагонији, место у којем чак и млади људи који не говоре бугарски покушавају да сазнају нешто ново и да кроз музику, игре и традицију негују културно наслеђе својих предака. Научили су, између осталог, и како се спремају бугарске ћуфте, ћевапче или кисели купус са сланином и свињетина с поврћем,” каже Ценка. И она сама је активно укључена у рад удружења и с радошћу прича о његовим иницијативама:

“Ми у удружењу највише славимо национални празник 3. март. Представљамо обичај и традицију везану за 1. март и делимо мартенице. Говоримо о томе шта за нас значи 3. март и који су наши хероји. И мало причамо о историји, јер већина није много знала о Бугарској. Последњих година су друштвене мреже значајно допринеле популаризацији активности нашег удружења. Пре неколико година придружили смо се Федерацији страних удружења. Четвртог септембра обележавамо Дан имиграната и бирамо краљицу међу свим девојкама чланицама свих удружења у граду.“

“Шта за мене значи Бугарска? Ја сам и Бугарка, и Аргентинка. И не могу да живим у Аргентини, а да не мислим о Бугарској. И обрнуто – када сам у Бугарској, сањам о Аргентини. Имигранти никад не успевају да потпуно прекину везу с домовином. И заиста, ми се поносимо овом „малом“ земљом – Бугарском. Она је најстарија држава у Европи и као таква има најстарије златно благо на свету – мислим на благо откривено у близини Варне, које датира из 5. миленијума пре Христа. Такође, ту је и најстарији град – Филипополис, данашњи Пловдив. Дакле, морамо учинити тако да Бугарска постане познатија и да се зна шта је свету дала,“ рекла је на крају нашег разговора Ценка Генова.