Браћа Прошек – Чеси чији живот је повезан с Бугарском

Браћа Иржи и Теодор Прошек, знаменити чешки инжењери који су у Бугарску дошли средином 19. века, заувек су оставила своја срца у нашој земљи. Невероватно је колики су допринос имали савременом изгледу наше домовине на шта нас је подсетио специјални догађај у Софији, организован поводом обележавања 120. годишњице смрти – браћа Прошек преминула су прерано, у истој години, остављајући недовршеним многа своја дела за добробит Бугарске.    

Догађај су организовали њихови потомци, који иако не носе презиме Прошек, љубоморно чувају породично сећање и детаљно истражују живот и дело својих чувених претходника. На позив на комеморативну церемонију у новембру, уз пројекцију документарног филма и чешко пиво, одазвали су се и амбасадори Чешке републике и Словачке Републике.

Браћа Иржи и Теодор Прошек су изузетне личности – градитељи, културни и привредни посленици, који су за своју другу домовину изабрали Бугарску, а судбину бугарског народа прихватили као своју. Они су међу ретким страним држављанима који су оставили трајан траг у бугарској историји и чак су променили своја имена у бугарска: Иржи је постао Георги, а Теодор – Богдан.

Године 1869, одмах по завршетку факултета, у Бугарску је стигао Иржи Прошек. Двадесетотрогодишњи инжењер укључио се у изградњу железнице у Тракији, која је део Источних железница. Заједно са другим чешким и пољским инжењерима, настанио се у селу Алмали, данашњем Јабалкову. Две године касније, 1871, након што се зближио с члановима локалног револуционарног комитета, основао је „Словенски дом“ и под маском културно-просветних активности формирао је први интернационални тајни револуционарни комитет. У селу Алмали се упознао са Василом Левским, што га је још чвршће везало за ослободилачке борбе и како би их подржао, снабдевао је бугарске борце оружјем под изговором да га треба набавити за чување железнице. Такође, носио је тајну пошту револуционара.  

„Породичну историју сам научио из различитих извора. Много тога сам нашао у архивима, које сам 90-их година минулог века помно претражио – прочитао сам све што сам нашао у Државном архиву и у Старом архиву суда. Једино тако смо могли да вратимо власништво над имовином која је национализована после 1944. г,“ каже у интервјуу Радио Бугарској Никола Цокев, један од потомака и наследника млађег брата – Богдана Прошека:

„Браћа Прошек су, упркос великој разлици у годинама - Иржи је од Теодора старији 10 година, била нераздвојива. Имали су и сестру, мислим да је била старија од њих, која је остала у Чешкој, удала се, а затим се преселила у САД. Иржи Прошек је у нашу земљу стигао пре Ослобођења од Турака (1878) и то није случајно. Још за време студија се упознао с Иваном Драсовим, саборцем Христа Ботева, који му је причао о национално-ослободилачким покретима и идејама Раковског и Бугарског револуционарног централног комитета. То га је мотивисало и он је још пре доласка у Бугарску био упознат са ситуацијом у земљи. За разлику од њега, Теодор је у Бугарску дошао након њеног Ослобођења. У селу Јабалково и данас улица у којој су некада живели Иржи и Теодор Прошек носи њихова имена, постављена је и спомен-плоча, а мештани чувају живим сећање на њих, јер већиња њихових потомака још увек живе тамо.“

Бугарски савез пивара гаји велико поштовање не само према браћи Прошек, већ и према Чесима уопште као предузетницима. „Прво пиво у Бугарској направили су чешки мајстори, који су годинама обучавали многе бугарске пиваре,“ прича Никола Цокев. На његове речи се надовезује председница Савеза пивара Ивана Радомирова:

„Много је важније знати да су они, у ствари, донели једну нову, другачију европску културу у Софију, која је непосредно након Ослобођења била једна мала варошица са свега 10.000 становника. Георги и Богдан производе пиво које, према многим људима, у оно време ствара једну нову, модерну градску културу, по узору на ону у Западној Европи и пре свега – у Аустроугарској. Међутим, ништа мање важна је и чињеница да су Георги и Богдан били међу градитељима нове Бугарске – они су учинили заиста много за Софију у погледу развоја архитектуре. Није случајно што је аутор Лављег и Орловог моста – симбола главног града Бугарске, такође из породице Прошек – Вацлав Прошек.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова