Композитор Георги Генков – један од последњих „летећих људи“

„Музика мог пријатеља... Још увек не знам како да је назовем и међу епитетима 'чудна, нежна и деликатна', који ми прво падну на памет - сасвим ненадано, појављује се дефиниција 'паметна'...“ – речи су величанственог бугарског песника, приповедача, сценаристе, драмског писца и врсног преводиоца Валерија Петрова о стваралаштву Георгија Генкова (1929-2010). Етаблирани стручњаци тврде да је Генков најталентованији „преводилац“ стихова Валерија Петрова на музичко-сценски језик. А најбољи доказ за то су његова четири мјузикла и једна опера, који су настали по мотивима омиљених песникових бајки и прича: „Дугме за сан“, „Благо речено“, „Морско плаво“, „У месечевој соби“ и „Бела бајка“, које су одавно проглашене за класике бугарског музичког позоришта. Генков је нас напустио на Божић – 25. децембра 2010. г. Данима касније, у in memoriam тексту објављеном поводом његове смрти у листу „Култура“, назвали су га „светлом личношћу и пословично скромним човеком.“

Као стваралац са препознатљивом, посебно фином и истанчаном естетиком, Генков је у другој половини 20. века створио репрезентативне узоре домаће позоришне и филмске музике. Његов карактеристичан ауторски стил – изразито сликовит, асоцијативан, лаконски, са невероватним смислом за драматургију, оставио је специфичан, често дефинисан као „Вајлдовски“, печат на више од 100 позоришних комада, преко 200 филмова, неколико симфонијских свита, десетине дечјих и популарних песама. У књизи „Покушај портрета“, објављена три године након његове смрти, супруга композитора – чувена редитељка проф. Бистра Атанасова се пита: „Како да обухватим ову необухватну и необичну личност? Необично обдарен, у потуној симбиози с музиком коју воли и ствара. Човек који је одушевљено говорио пре свега о другима – било то да су у питању геније у области уметности или колеге, пријатељи - о свима, само не о себи... Био је изузетно образован музичар... Нешто као музичка енциклопедија – као што је и сам рекао у једном интервјуу: 'За мене је музика попут Периодног система елемената Мендељејева – ако чујем нешто што не знам, одмах погледам у табелу.'“

Разговор с музикологом Румјаном Каракостовом, објављен 2004. г, Георги Генов је завршио речима: „И даље мислим да је музика један свет, који је негде тамо изнад нашег...“ За живота он не само што је тежио другим световима – изнад нашег света, већ је дословно живео у тим световима. Да је то тако потврђује његова савршена вокална минијатура коју су слушаоци први пут чули у филму „Адиос мућаћос“. Данас се нико више не сећа дирљиве драме редитеља Јанка Јанкова, по сценарију Валерија Петрова и Васила Цонева, која се појавила 1978. г. Међутим, део њеног саундтрака је неупоредива по свом тексту и музици „Песма о летећим људима“. О људима који не долазе из свемира, они су рођени међу нама, али понекад полете, уздигну се изнад блата и пепела, изнад проблема свакодневице и материјалних добитака, изнад безначајних брига и малих радости смртног живота. Они, „летећи људи“, за којим ми, остали, тајно уздишемо и осећамо чудан бол од нејасног сећања на то да смо некад можда били као они.

Георги Генов је овај свет напустио на Божић. Кажу да на велике верске празнике одлете најсветлије и најправедније душе, „летећи људи“, као што су били аутори „Песме о летећим људима“ – Валери Петров и Георги Генков, а и њен извођач – глумац Асен Кисимов.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Савез бугарских композитора, БНР-архива, artstudies.bg