Стевањдан у циклусу божићних празника у Бугарској

Бугарска православна црква 27. децембра слави успомену на Светог Стефана, једног од седморице ученика Исуса Христа, првог архиђакона и првомученика за хришћанску веру. Снагом своје вере он је чинио многа чудеса међу људима, а својим злобним противницима, Јеврејима, супротстављао се својом мудрошћу и силом Светог Духа.

• Свети Стефан – први страдалник за Христову веру
  

Стевањдан је породичан празник који је, као што и Божић, пун весеља, радости и љубави међу укућанима. Празнични ритуали су везани за поруке и магију Рождества Христовог. По народном веровању, он „затвара круг“ старе године. Сви чланови породице, као и позвани гости по традицији се окупљају на свечаној вечери. Поред разноразних ђаконија и многобројних јела, на столу се обавезно мора наћи прасеће печење са киселим купусом и пита са месом. У неким крајевима Бугарске обичај је да о Стевањдану млади брачни парови оду у госте код својих кумова и старијих рођака на честитање и као израз поштовања. Другде пак почињу празници посвећени мишевима који трају до Крстовдана.

У Бугарској постоје народни обичаји и веровања везани за Стевањдан, као и магијске радње за заштиту, здравље и плодност, које се на тај дан обављају. Овај празник спада у период „некрштених дана“, а забране везане за њих се строго поштују. Према народном календару, то је време између Божића и Богојављења када је Христос био некрштен, па се ти дани сматрају данима нечистих или нечастивих сила. Вештице, вампири, караконџуле, некрштенци и ђаволи имају нарочиту моћ и пакосте људима, па народ пази да „не наљути“ та натприродна бића. У некрштене дане жене не мету, не преду и не перу косу, а женске послове раде само дању, никако ноћу. Деца рано лежу и не туку се. Треба се удржавати плакања и певања. У ове дане је строго забрањено излазити ноћу – од сумрака до првих петлова, јер управо тада господаре зле силе. То је, кажу сујеверни, ризично време за прело и венчање, па зато се и она не одржавају. Не израђује се мушка одећа да не би вукови појели мушкарце. Одрасли се не купају, јер вода није освештана. Пре купања детета жене морају да му у току једног дана и ноћи сашију или да га обуку у кошуљицу да не би постало караконџула.

Ватра има посебно место у обредним радњама у том периоду. У југоисточним крајевима Бугарске, мушкарци, верујући у њену прочишћујућу моћ, ложе уочи Васиљевдана велику ватру усред села и одржавају је током три дана и три ноћи. Свако мора да у њу стави дрво, а последњег дана да чепрка по ватри и кад се варнице разлете, да упути жеље за увећање породице и иметка домаћина, за плодност стоке. По народном веровању, преосталим пепелом у огњишту након Кађене вечери, како се у неким крајевима назива Бадње вече, ваља се посипати по дворишту око куће, јер то штити укућане од злих и невидљивих сила. Заштитно дејство има и чешњак, који се носи ушивен у одећи. За истеривање злих духова, вампира, демона и змајева, који господаре у периоду „некрштених дана“, везани су и обичаји у Западној Бугарској које групе младих момака обављају у новогодишњој ноћи.

У бугарској традицији празновања Стевањдана присутни су и елементи древних словенских обреда који долазе до изражаја у народном обичају „ладување“ (на буг. ладуване) – девојке, стасале за удају певају прстену и гатају да ли ће се и за кога удати у новој години. Он је карактеристичан за централну и северну Бугарску, као и за поједина подручја на западу земље. Уочи Стевањдана девојке доносе изворску воду, тзв. „нему воду“ у новом белом котлићу и потапају прстење, а котлић остављају да преноћи испод ружиног жбуна. Он је прекривен црвеним покривачем или белом марамом да би их чували од злих сила. Сутрадан једна од девојака, одевена у невестинску ношњу, вади прстенове из котлића један по један, а остале певају и проричу да би привукле срећу у љубави и удаји за учеснице обреда. Оне верују да ће им се кроз та прорицања и магију речи остварити наде и снови о срећном брачном животу.

Стефан је међу најраспрострањенијим именима у Бугарској. У преводу са грчког значи „венац“ и зато данас поред Стефана и Стефке, Стајка, Стојана, Стојка, Стоила, Станке, Стојана имендан славе и Венцислав и Венцислава. 

 

Уредила и превела: Албена Џерманова