Добри Христов – патријарх бугарске класичне музике

Познат као „патријарх бугарске музике“ и „народни композитор“, Добри Христов (1875–1941) сматра се најзначајнијом личношћу у бугарској музичкој култури првих деценија XX века. Његово стваралаштво уткано је у саме темеље националне класике, а као педагог поставља основе музичке педагогије и фолклористике у Бугарској.

Његов животни пут типичан је за читаву генерацију музичара стасалих после ослобођења Бугарске. Добри Христов је ка музичком стваралаштву и науци кренуо практично „од нуле“. Није имао породично или друштвено окружење које је неговало музичке навике, нити одговарајуће учитеље, менторе и покровитеље. Ипак, дубоки осећај сопствене мисије носио је од детињства.

Свог оца, сиромашног кожара Христа Иванова, назива „окорелим Бугарином… који је као дете побегао из родног Казанлака“. Христо је био ревносни патриота, а његов син се касније сећао да је било довољно да изговори команду „је'н-два“, и не чекајући да изговори „три“ његова деца би запевала „Шуми Марица“, „Огањ плану на Балкану“, „Ветар хуји…“ и друге тадашње омиљене патриотске песме. Захваљујући мајци, Добри Христов упознаје тајанствени свет народне музике. Деценијама касније, као ученик Антонина Дворжака на Прашком конзерваторијуму, Христов ће у једном од својих најпознатијих и најчешће цитираних радова под насловом „Народна музика“ написати: „Неће бити спреман за свеопшту љубав онај ко није успео да најпре заволи свој род… Мој стални савет свим младим певачима и музичким ствараоцима јесте да воле песму и музику својих предака и да настоје да јој кроз уметничке форме дају универзалну вредност. Јер, како је речено: ‚Уметничка музика која има дубоке корене у народној, има универзалну вредност, а што је једна музика дубље национална, то је више интернационална.‘“

Ова естетско-уметничка сентенца звучи као аксиом за бугарску професионалну композиторску школу у настанку. За Добрија Христова она је више од уверења, она је његово верујуће начело.

Професор, диригент, научник и руководилац најзначајнијих музичких институција свога доба, Добри Христов остао је упамћен по дубокој привржености вокалној уметности и изузетном доприносу развоју хорског стваралаштва у Бугарској. Међу његовим најранијим хорским композицијама налазе се и данас радо извођене „Лиљана мома хубава“ и „Пусти моми жеравненки“, настале крајем XIX века.

По повратку из Прага 1903. године, Христов се окреће обради бугарских народних песама из Македоније, које је сматрао најпогоднијим материјалом за ауторско обликовање средствима класичне хармоније. Већина тих композиција, писаних за мушки хор, објављена је 1923. године у збирци „Македонске песме“, а међу њима се као једна од највољенијих и најчешће извођених издваја „Дафино вино“, која је и до данас чувена у интерпретацији мушког хора „Гусле“.

Ауторске композиције Добрија Христова по звучању су блиске народним обрадама. За Бугарску православну цркву компоновао је две литургије које су временом прерасле у истинске класике духовне музике. Велику популарност стекле су и његове солистичке минијатуре, писане за чувеног бугарског тенора Константина Михајлова-Стојана. Посебно је импресиван податак да је иза себе оставио више од 600 дечјих школских песама.

Песничко-музичко стваралаштво Добрија Христова, и световно и духовно, већ више од једног века заузима централно место у репертоару бугарских хорова. Ипак, једно дело израста у истински симбол. Често називана „Песмарицом бугарских хорова“, композиција „Завичајна песма“ постала је химна бугарске хорске уметности. Њен текст, једноставан и снажно надахњујући, сабран је у стих: „Завичајна песма нас заувек повезује“. Подсећамо на овај неспорни бисер бугарске музичке баштине у извођењу Мешовитог хора БНР, под управом диригента Михаила Милкова.

Превела: Свјетлана Шатрић

Фотографије: archives.government.bg, Државни архив – Варна, Facebook/dobrihristovfound