Отац Максим из манастира Кикос: „Има ли вере, има и чуда“

Манастир Кикос, смештен на западним падинама планине Троодос, на 1.318 метара надморске висине, један је од најбогатијих и најпознатијих манастира на Кипру. Ова света обитељ основана је у XI веку, заслугом византијског цара Алексија I Комнина. Управо у манастиру Кикос је 1926. године своју црквену службу као послушник започео први председник Кипра – архиепископ Макариос (1960–1974). Од 1985. године игуман манастира је Никифор.

Данас ходочасници из целог света свакодневно долазе у Кикос, како би се помолили пред чувеном чудотворном иконом Пресвете Богородице Умиљење.

Екипа Радиo Бугарскe посетила је манастир и разговарала са манастирским економом, оцем Максимом – човеком који је дубоко повезан како са Бугарском тако и са бугарском заједницом на Кипру. По оцу је Бугарин, по мајци Кипранин, а дипломирао је на Пловдивском универзитету „Пајсије Хиландарски“. Отац Максим предаје и веронауку у Бугарској допунској школи „Родна стреха“ на Кипру.

Чудотворна – како верници сведоче – јесте и икона заштитница манастира. У чему се огледа њена чудотворност, питали смо оца Максима:

„Увек сам био мишљења да, када човек има веру, све може бити чудо“, каже он. „Наравно, ова икона носи благодат, и то огромну благодат. Сама Богородица је наручила и благословила ову икону, као и још две које се налазе у Грчкој. Човек тражи лик, да би видео. Без лика, почиње да губи веру, почиње да губи осећања. Не каже се случајно: „Очи које се не виде, забораве се“, или: „Љубав на први поглед“. Када угледате икону, осетите снажну енергију. А та енергија делује као магнет за бол људи који непрестано долазе овде и изливају своју муку. Сва та бол, проливена пред иконом, управо је оно што оснажује и икону и ово свето место. Вера је оно што покреће Православну цркву. Има ли вере –  биће и чуда.“

- Како оцењујете данашње време? Да ли су људи добри или лоши, шта их спречава да буду сложнији и солидарнији, да не буде сиромаштва, да не буде ратова – свега онога од чега страда и савремено човечанство?

„Људи су добри. Бог је створио човека добрим“, каже отац Максим. „У почетку је постојало добро. Али због наших грехова, све оно што се данас дешава у свету замрачује чистоту и истину у којима би требало да живимо. Што смо даље од Бога, то смо несрећнији. И то смо збуњенији. Ако у нашем животу нема Бога, ако нема покајања, нема ни љубави. Многи данашњи млади, али и људи уопште, воле – или бар мисле да воле – себе. Другим речима, данас много више делује его. А када је его уздигнут до великих размера, он ствара једну велику негативну икону. Зато и видимо да данашњи властодршци не размишљају мудро, немају чисту мисао. Они себе доживљавају као да живе у џунгли – важно је ко ће кога надјачати, ко ће више освојити, ко ће више зарадити. Греси су узрок наше несреће. Због греха страда душа, а када страда душа, страда и тело...

Нажалост, људи данас не траже Бога. Баве се свим осталим – бодибилдингом, јогом, разним филозофским, стоичким учењима… али не прибегавају Богу. Зашто? Зато што мисле да све могу сами. А Бог од нас тражи само једно – покајање. Тражи да покуцамо на Његова врата, тражи смирење. Када човек покуца на Божја врата, Бог му се открива, Бог му отвара врата и пригрли га. Данас се многи људи стиде да кажу да верују, јер се на њих обрушава салва критика. А када човек верује, његов живот се мења. Не треба да се стидимо Бога. Не треба да размишљамо само о свом економском и каријерном напретку, већ о томе како да се допаднемо Богу. То је мој савет данашњим људима.“

- Али шта им то доноси? Многи ће се, с правом, запитати: „Добро, окренућу се Богу – али хоће ли Он помоћи мојим настојањима?“ На крају крајева, свако од нас ради, брине о породици, често и о болесном члану домаћинства… На који начин човек заиста може да научи да све то иште од Бога?

„Па, то је врло једноставно“, одговара отац Максим. „Терет који носиш са собом када се не обраћаш Богу – тај терет те замара и разара. Када се окренеш Богу, терет спада, јер све препушташ у Његове руке. Тако се мења и твој живот и твој начин размишљања.

...Наравно, проблема ће увек бити, као и искушења и страсти. Али биће нам много лакше да се са њима изборимо. Не кажем да човек треба непрестано да буде у цркви и да се моли. Кажем да треба да има заједницу са Богом, да има однос с Њим, да разговара с Њим. Молитва је управо то – општење са Богом. Ако човек жели да живи срећно, нека се обрати Богу. Труди се да постанеш бељи од снега, како се каже и у Библији, у педесетом псалму.“

Очекујте наставак нашег разговора са оцем Максимом из манастира Кикос. У њему откривамо занимљиве чињенице из историје и савременог живота ове свете обитељи, градимо својеврстан мост између православних хришћана и њихових јерараха у Бугарској и на Кипру, говоримо о веронауци и улози Цркве у развоју савремених друштава.

Превела: Свјетлана Шатрић