Врбник – историја и незаборавна традиција у „првом бугарском селу у Албанији“

Први дани 2026. године су нам доказали да колико год да смо нови, време и људи који кроз њега пролазе су и даље исти. Са новом валутом у новчаницима и надом у светлу будућност, данас ћемо вам испричати о малом селу, које је многима непознато и у том погледу „ново“, али постоји вековима и у себи носи танку нит која спаја „тамо“ и „овде“, али и „јуче“, „данас“ и „сутра“.

Бугарско село Врбник у Албанији, смештено у природи, некада окружено врбама и водом, добило је име по самој земљи која је дала живот генерацијама Бугара. Данас је село готово пусто са само тридесетак становника, али се његове приче и даље чувају – у срцима и мислима људи који су остали. Екипа Радио Бугарске је крајем 2025. године посетила Врбник, на дан славе села – Свете Петке, и била је топло дочекана од стране председника сеоске општине Пандија Ендрика. Он је један од мало рођених овде, који су одлучили да се врате. Његова прича је огледало судбине Врбника у последњим деценијама.

„Пре тридесетак година, за време комунизма, готово нико није напуштао село. Овде је живело између 450 и 550 људи. Након промена и доласка демократије, млади су почели да одлазе јер није било посла. Отишли су у иностранство – у Грчку, Бугарску, Немачку, Америку. Тако је постепено процес депопулације захватио село“, каже Панди. Сам он је дуги низ година живео и радио у Грчкој, али се вратио – својим родитељима, својим коренима.

Председник општине нема тачан одговор на питање „Када је село основано?“. Његови корени су свакако стари скоро два века, а историја му често преписује титулу „првог бугарског села у Албанији“. Врбник се не сећа своје године рођења, али се сећа својих људи. Његов почетак није забележен у документима, већ је скривен у коренима породица, у старим кућама, у духу Бугарске, као домовине свих његових становника. Овако то објашњава Панди Ендрико:

„Нико не зна тачно када је основано. Моја кућа је стара преко сто педесет година. Моја породица је одавде – моји прадедови и дедови су овде рођени. Сви наши преци су сахрањени на локалном гробљу“, објашњава он.

У нашим данима село Врбник има свега тридесетак становника – сви су они  старији људи, изнад 75 година. Школе више нема, а нема ни деце. Куће су старе, већина њих грађена је пре више од сто година, али лети неке поново оживе – враћају се деца из градова и иностранства, макар и само на месец или два.

Као председник сеоске општине Панди Ендрико најбоље познаје његове потребе, а највећим проблемом сматра канализациони систем, који је изузетно застарео, а на неким местима и потпуно недостаје. Међутим, не заборавља да помене да постоје и разлози за захвалност. Као на пример, за пут који води до села – поправљен захваљујући подршци бугарске државе. Људи у Врбнику су дубоко захвални на томе јер је овај пут њихова веза са светом.

Данас је највећа бољка мештана стање цркве Светог Георгија, којој је хитно потребна поправка. Изграђена 1823. године, она је током Илинденско-Преображенског устанка спаљена, па су је становници села и области Мала Преспа обновили. За време владавине Енвера Хоџе претворена је у сушионицу. Крајем 90. година прошлог века црква је поново обновљена. Данас се њено постојање као извора наде и јединства поново ставља на пробу – кров је у веома лошем стању и духовном храму Врбника је потребна озбиљна рестаурација и поправка. „Ова црква није само храм, већ чувар памћења становника овог места, симбол њихове вере и духовности“, уверава нас Панди Ендрико.

Архаични бугарски говор баке Димане Шано враћа нас у прошлост – свака њена реч носи своју емоцију, а свака пауза чува успомене.

„Дошли сте нам на празник Свете Петке. За Свету Петку се кува купус. Спрема се јело са купусом, али месо мора да буде сушено – овчја или козја пастрма. Тако се кувало у прошлости. Јело не би било толико укусно, кад би се спремало са говедином или свињетином. Додавало се и овчје или козје месо. Правили смо кромпир и супу. Тако се славио празник.“

У прошлости је село било велика породица, прича нам она. Све куће су биле пуне, људи се нису исељавали. За празнике су позивали госте, стављали су велики казан, кували купус за све, спремали јело од меса и кромпира. „Било је много људи“, сећа се бака Димана са носталгичним осмехом.

Жене у селу Врбник нису само добре чуварке традиције и обичаја, већ су и мајсторице у кухињи. Нека од традиционалних јела села су пита од пасуља, баница, бурек, млечник, као и слаткиши попут баклаве, реваније итд. А током целе године највећа емоција за све били су свадбени обичаји у овом крају.

„Свадбе су некада почињале у понедељак. Куповали су јабуке, а двоје деце, са пешкиром пуним јабука, ишло је од куће до куће и у свакој остављало по једну јабуку као знак да зову укућане на свадбу. Сада шаљу писане позивнице. Онда се спремао сланутак (леблебија) за мешење хлеба. Читава породица се окупљала у кући младожење, певало се целу ноћ, нико није ишао на спавање, сви су били будни и чували леблебију. Певање није престајало до јутра. Следећег дана су се месили обредни хлебови. Пећи су биле пуне. Правило се 10-11 плехова обредног хлеба – украшеног одозго цвећем и шећером. У петак су рођаци младожење долазили да узму девојачку спрему. Младожењина мајка је куповала орман. Учествовало је цело село. Младожења је позивао цело село да оду по младу и сви су заједно ишли. Било је право весеље. Свирала је музика, певале се песме, играло се на путу до младине куће. Око руке младе, коју је водио мали дечак, везивали су кошуљу. Заустављали су се на средини пута како би младожења бацио новац у кошуљу и откупио младу, нису је давали без откупа. Када је млада излазила из своје куће пре него што крене, прво би се окренула и три пута поклонила. Обичај је био да у нови дом крочи десном ногом. Руке би јој намазали медом, а онда би она медом намазала спољну врату куће, да би живот био сладак. А испод пазуха су јој стављали хлеб, да би кућа била пуна и богата“, испричала нам је бака Димана.

Њен глас и успомене Пандија Ендрика нас одводе у свет где је село Врбник живо, чак и када су му улице тихе, а куће празне. Врбник живи кроз људе који чувају његову историју, кроз сећања на светле дане, на Божић, Нову годину, Свету Петку и Митровдан; на свадбе, када је свака кућа била испуњена радошћу, смехом и мирисом домаћих јела. И у 2026. години, са својим тихим двориштима, село Врбник ће наставити да прича своју причу – гласом старијих људи и топлином оних који воле ово бугарско место у туђини. А до када? – то нико не може рећи.

Превела: Албена Џерманова