Васко Абаџијев – виртуоз, геније, легенда

Виртуозни виолиниста Васко Абаџијев је легенда музичке уметности 20. века. Дефинисали су га као интерпретатора, који се у појединим делима приближавао апсолутном, ономе о чему се може сањати као извођачком идеалу. Деценијама је феноменални виолиниста, изванредни пијаниста, виолиста, композитор и импровизатор, био готово заборављен у својој домовини.

Крајем прошлог и почетком нашег века, поприличан број старијих љубитеља музике још увек се сећао бриљантних концерата великог Васка Абаџијева из раних педесетих година минулог века. Причали су легенде о његовој невероватној техници, о гигантским редовима за карте за његове концерте. Нажалост, у сећању многих који га нису ни чули уживо, остале су готово анегдотске приче о његовом чудном понашању.

Његов отац, Никола Абаџијев, дипломирао је на Конзерваторијуму у Бриселу и био професор виолине на Државној музичкој академији у Софији. Васкова мајка, Лала Пиперова, дипломирала је клавир на Конзерваторијуму у Минхену. Рођен 14. јануара 1926. у Софији, као дете никада није плакао јер је пажљиво слушао виолину и клавир својих родитеља.

Његова каријера је почела феноменално – први јавни концерт одржао је са 6 година. Са 9 година Васко је завршио средњу школу, са 10 је добио специјалну награду на такмичењу „Ежен Исаи“ у Бриселу. Са 12 година је са одличним успехом дипломирао на Конзерваторијуму у Бриселу и освојио златну медаљу на Међународном такмичењу „Фриц Крајслер“ у Лијежу. Белгијске новине су га назвале „новим Мењухином“, а у наредним годинама Европа је аплаудирала „Паганинију 20. века – ђаволском виолинисти“.

Европски тријумфи били су део првих двадесетак година живота Васка Абаџијева. Када је имао 21 годину, изгубио је своју велику подршку – оца. Његов повратак у Бугарску 1949. године био је славан. Међутим, светске сцене заменили су интензивни концерти пред радничким и сељачким колективима и веома ретки наступи у Мађарској, Чехословачкој и неким другим „демократским“ земљама. Током једне од турнеја 1956. године у возу од Прага до Будимпеште, нападнут је, ударен у главу и тешко повређен. Несрећа се поклопила са тзв. „мађарским догађајима“, након којих се Васко није вратио у Бугарску. Оставши на Западу без дозволе бугарских власти, његово име је било осуђено на забрану и заборав. Године 1965. његова мајка је умрла у Немачкој. Након овог трагичног губитка, Васко Абаџијев је био потпуно неспособан да се брине о себи и својој уметности. Легендарни виолиниста је преминуо у немаштини 1974. године у 48. години живота. О његовој смрти известиле су само једне хамбуршке новине.

Међутим, сећање на њега не нестаје. Године 1991, у интервјуу БНР, велики бугарски виолиниста и педагог Владимир Аврамов је изјавио:

„Мислим да га се људи и данас сећају. Донедавно, када сам држао концерте широм земље, многи људи су ме питали за Васка Абаџијева. Али мислим да су његови наступи и његов велики таленат не само за виолину, него и за музику уопште, оставили веома трајне трагове у нашој музичкој стварности. Чак и да постоје његови снимци, верујем да се из њих тешко може стећи утисак о његовим музичким квалитетима. На пример, поред његових техничких вештина, које су биле феноменалне, он је, по мом мишљењу, био невероватан извођач Бахових соло партита и соната – нешто што је стандард за изузетну музикалност.“

Године 2001. његов рођак Николај Пиперов је за БНР изјавио:

„Сјај у очима људи које сам посматрао у сали када је свирао, њихово одушевљење након завршетка званичног концерта – по 25 минута нису одлазили и мада су видели да је он већ уморан, аплаудирали су му и непрекидно викали: „Васко, Васко, још, бис!“. А он је увек био спреман да испуни жељу публике и да докаже да је за њега уметност изнад свега! За мене су речи Хермана Абендрота, који је дириговао концертима уз његово учешће не само у Немачкој, већ и у Бугарској, посебно јаке, каже: „Дириговао сам највећим виолинистима на свету, али је Васко Абаџијев јединствена појава.“

Упоређиван са Паганинијем, бурно аплаудиран, генијални Васко Абаџијев донекле дели судбину Моцарта. Постоји нешто моцартовско – и у његовом детињству, и у трагичном крају његовог живота.

Превела: Албена Џерманова