Између два света: како Деница Јурге гради дом и идентитет у Мађарској

Пут Денице Јурге ка Мађарској није почео дугорочним планом нити унапред разрађеном стратегијом, већ љубављу и спонтаном одлуком. Бугарка, која данас са породицом живи у Мађарској, свог будућег супруга, Мађара, упознала је док је радила у кол центру у Софији. „Живео је у Бугарској укупно четири године. Упознали смо се у кол центру у Софији и ту је започела наша прича“, присећа се Деница.

Прво дете им је рођено у Софији, али када је њен супруг добио посао у Будимпешти, млад пар доноси одлуку која ће им заувек променити живот.

„Нисам превише размишљала, једноставно сам рекла: идемо. Били смо изузетно млади, много заљубљени. Наше дете је имало годину дана, нисмо анализирали ризике, само смо спаковали ствари и кренули“, присећа се она. Одлазак из земље, међутим, није доживела као одустајање. „Ни у ком случају то не сматрам бекством из Бугарске. За мене је то био природан наставак наше приче“, истиче Деница.

Први месеци у Мађарској показали су се као истински тест. Иако је била спремна на „велике разлике“, свакодневица је Деницу суочила са неочекиваним недостацима.

„Било ми је изузетно тешко да се навикнем на то да у продавници нема сира на који сам навикла или да кисело млеко има потпуно другачији укус. Одједном, ствари које су ми биле познате, нестале су“, каже она. Поред тога, ту је била језичка баријера, осећај усамљености и брига о малом детету. „Често сам се питала да ли сам донела праву одлуку“, открива Деница. Данас она на тај период гледа као на време унутрашњег раста: „Све се то догодило да бих се поново изградила као човек.“

Посебно важно питање за Деницу било је прилагођавање њене деце мађарској стварности. Иако се данас осећају самоуверено у вишејезичном окружењу, почетак није био лак. „Када су кренули у вртић, имали су око годину дана адаптације. Одбијали су да говоре на мађарском и нису хтели да једу тамо“, прича Деница. Међутим, с временом су се деца навикла, а данас природно прелазе са једног језика и културе на други, што њихова мајка доживљава као велико богатство.

Бугарски идентитет заузима централно место у породичном животу.

„Ни данас с децом не разговарам на мађарском, већ само на бугарском“, истиче Деница. У њиховом дому припремају се бугарска јела, праве мартенице и кукерске маске. „За мене је важно да знају одакле потичу“, додаје она.

Преко друштвених мрежа – YouTube-а и Facebook-а – Деница дели рецепте, личне приче и утиске из живота у Мађарској. „Хтела сам да покажем да бити срећан ван Бугарске не значи изгубити свој идентитет“, каже она. Поред тога, како истиче, Мађарска је земља о којој се у Бугарској мало зна.

У том контексту, Деница посебно поносно говори о бугарским баштованима који су оставили дубок траг у мађарској историји.

„Ово је тема која у мени буди огроман понос. Људи који су дошли у XVII, XVIII и XIX веку учили су Мађаре пољопривреди. Они су изградили бугарску школу и цркву. Када неко спомене бугарске баштоване, увек ми је веома пријатно“, открива Деница. Данас је бугарско баштованство део нематеријалне културне баштине Мађарске – признање које још више учвршћује осећај припадности.

Деница налази своју заједницу и међу Бугарима у Мађарској, али и онлајн. Њена деца похађају бугарску школу и играју фолколор.

„Оно што ви радите је истинско благо“, каже она за рубрику „Са Бугарском у срцу“ Радио Бугарске. „Иза сваког броја у статистици стоји човек са својим сновима, страховима и надом.“

А који је њен савет онима који размишљају о одласку у иностранство? „Будите храбри. Спакујте у кофер свој језик, традиције, успомене – и осећај за хумор.“

Прича Денице Јурге показује да живот ван Бугарске није одрицање од своје земље, већ прилика да се она понесе са собом, подели и очува живом – чак и далеко ван њених граница.

Превела: Свјетлана Шатрић