Тројезични албум прича о духовним спонама Бугарске и Грузије

Тројезични албум „Развој грузијско-бугарских билатералних односа“, који је прошле године представљен на Сухумском државном универзитету у Тбилисију, води читаоца на узбудљиво путовање кроз историју, културу и духовне везе два древна народа.

Према речима проф. Индире Џаганије, шефице Катедре за међународне односе и међукултурне везе ове високошколске установе и вође ауторског тима, свако ново листање књиге представља још један сусрет са разумевањем и узајамним поштовањем – вредностима које чине темељ односа и сарадње између два народа.

Богато илустровани албум, дело професори Катедре и руководиоца бугарског лектората при Сухумском државном универзитету, главног асистента Иване Петкове, објављен је на бугарском, грузијском и енглеском језику. Пратећи вишевековни развој Бугарске и Грузије, издање открива њихово цивилизацијско јединство, које се и данас потврђује опредељењем за европски пут.

„Постоје историјска сведочанства о насељавању Прабугара на подручју Јужног Кавказа још у I–III веку нове ере – много пре стварања бугарске државе“, истиче Ивана Петкова. „Систематски бугарско-грузијски односи, међутим, почињу у X веку, након христијанизације Бугарске. У научној литератури бележи се да су Бугари знали за Ивере, односно етничке Грузине, као и да су Грузини знали за земљу Бугара.“ По први пут, становници Иверијског краљевства, које се налазило на територији древне Колхиде, помињу се у Житију Константина–Кирила Филозофа, у чувеној расправи на сабору у Венецији и побијању тројезичне догме. Творац словенске азбуке тада износи аргумент који је ушао у историју: „Ми знамо многе народе који имају књиге и узносе славу Богу, сваки на своме језику. Познато је да су међу њима (…) Ивери (…) и многи други.“

Нажалост, знање већине савремених Грузина о Бугарској често се своди на наша морска летовалишта и на заблуду, свесно неговану у совјетском и постсовјетском простору, да Бугари пишу „руским словима“.

„Зато увек напомињем да су управо на тлу данашње Бугарске, тачније у Преславској књижевној школи, ученици Ћирила и Методија развили нови графички облик глагољице – ћирилицу, којом се данас служи три четвртине словенског света, као и бројни језици Источне Европе и Централне Азије“, наглашава Ивана Петкова. „Подвлачим и чињеницу да је први књижевни језик словенског света био старобугарски, по својим етнојезичким одликама, као и да је још у X веку признат као четврти свети културни језик у Европи.“

Златни век бугарске државе, национални препород и ослободилачке борбе такође су нашли своје место у овом издању. Манастир који Грузини називају Петрициони и данас сведочи о зближавању два народа, условљеном припадношћу православном свету под снажним утицајем Византије.

„Грузини из овог албума могу да науче много, не само о Бугарској, већ и о самима себи“, додаје Ивана Петкова. „Симбол грузијско-бугарских духовних веза јесте Бачковски, односно Петриционски манастир, који је 1083. године подигао Грузин Григорије Бакуријани, византијски војсковођа и државник. Албум открива и дубоке споне између грузијског манастира Ивирон на Светој Гори, чија је главна светиња чудотворна икона Пресвете Богородице, и бугарских манастира Свети Георги Зограф и Хиландар. Читаоци могу да се упознају и са провадијским епиграфским споменицима, као и са јединственим грузијским стенским натписом са цртежима из XIV века. Посебно место заузимају и књижевно-историјске везе два народа: већ 1901. године роман „Под јармом“ Ивана Вазова превео је на грузијски језик истакнути интелектуалац и писац Тедо Сахокија. Управо у Паризу, преводилац је аутору поклонио грузијско издање првог бугарског романа. Те исте године Иван Вазов објављује у угледном часопису „Бугарска збирка“ свој есеј „Поглед у историјски живот грузијског народа“.

Још једна важна чињеница јесте учешће бројних Грузијаца – обичних војника, официра и припадника наследног племства – у Руско-турском ослободилачком рату. Међу њима се посебно издваја грузијски кнез Алексеј Церетели, који је одиграо значајну улогу у борбама на Шипки, а на чији допринос и данас трајно подсећају улице у Софији и Пловдиву које носе његово име.

Један од циљева албума јесте да допринесе популаризацији образовних и културних веза између две земље. „Бугарски лекторaт додатно интензивира те односе кроз посебно поглавље под насловом ‘Бугарска и Сухумски државни универзитет’“, истиче Ивана Петкова. Она открива и планове за будућност:

„Имам идеју о оснивању академске платформе, која би могла да носи назив „Бугарско-грузијски центар за језичка и културна истраживања“ или „Бугарско-грузијски центар за традицију, језик и културу“. Та структура би обухватила шири спектар активности и омогућила изучавање бугарског језика људима различитих узраста и интересовања у области бугарско-грузијских односа. На тај начин отворили бисмо нашу језичку и културну баштину широј публици, док би сам универзитет додатно учврстио свој углед као регионални академски центар за бугаристику на Јужном Кавказу.“

Древно порекло, положај на раскршћу Европе и Азије, вековне најезде спољних освајача и тешке борбе против њих – све то представља заједничке историјске тачке које приближавају два народа. И упркос сложеној и често суровој историјској судбини, оба народа успела су да сачувају свој језик и национални идентитет.

Превела: Свјетлана Шатрић