Легендарни глумац Ђоко Росић посветио 17 година Програму за иностранство БНР

Један од најпрепознатљивијих и најнезаборавнијих гласова у бугарском етeру уско је везан за историју БНР. Глумац бугарско-српског порекла Ђоко Росић (1932 – 2014) је култна личност бугарске кинематографије, са преко 110 незаборавних улога у домаћим и страним продукцијама, међу којима су „Езоп“, „Демон империје“, „На сваком километру“, „Гоја“, „Антихрист“, „Иван Кондарев“, „Свадбе Јоана Асена“, „Преломно време“ и др.

Његов живот је пун занимљивих чињеница, од којих неке као да су предодредиле његову судбину. Рођен је у Крупњу од оца Мирка, Србина и мајке Цветанке, Бугарке 29. фебруара, у преступној 1932. години, у којој су се у САД одржавале и Летње (у Лос Анђелесу) и Зимске (Лејк Плесиду) олимпијске игре. На инсистирање његове мајке у матичну књигу рођених је као датум његовог рођења уписан 28. фебруар, како би Ђорђе Мирко Росић могао да слави рођендан сваке године. Са 19 година, 1951, емигрирао је у Бугарску из политичких разлога и заувек у њој остао из личних разлога, јер се заљубио у нашу земљу и бугарски народ. Бугарско држављанство му је одобрено тек 2002. после 50 година проведених у Бугарској. Још као дете свима је говорио да ће постати новинар. За разлику од многих других снова из детињства, овај се заиста остварио и добио је шансу да, док је био студент економије на Високом економском институту „Карл Маркс” у Софији (данашњем Универзитету за националну и светску економију), ради и у Програму за иностранство Бугарског радија, чији је данас правни наследник Радио Бугарска:

„На Радију сам почео радити када ми је било 19 и по година. Био сам преводилац и спикер у редакцији програма на српскохрватском језику за Југославију. Касније сам постао уредник у Централној информативној редакцији, која је припремала материјале за све емисије на страним језицима. Тада су у Програму за иностранство радили прави интелектуалци. Зато су се међу њима касније појавили многи дисиденти. Гледано из данашњег угла ми смо пропагирали вредности једног партијског режима, али се ја не стидим ниједног текста који сам написао у оним годинама, јер је све написано из срца“, сећа се Ђоко Росић у интервјуу из 2002. године, који се чува у Тонском архиву нашег медија.

• Радио Бугарска – глас Бугарске у свету

Глумац каже, да га за тих 17 година везују најлепше успомене, али је последња година изазвала код њега огорчење:

„У јесен 1968. после догађаја у Чехословачкој, који су тада сматрани контрареволуцијом, изведена је чистка новинара на Радију. Ја сам у то време био држављанин Југославије. Рекли су да страни држављанин не може остати на Радију, премда су у Програму за иностранство радили многи држављани других земаља. Нисам мислио да ће ме ова чистка погодити, јер сам био одличан радник. Не сећам се тачно, али сам 1960. или 1961. године добио годишњу награду Радија за најбољи напис. Три месеца пошто сам добио отказ, исто се догодило и мојој супрузи Љиљани Лазаровој, која је била музички уредник у Програму за иностранство. Њена једина ′кривица’ била је што је моја супруга.“

Док је радио као радио-новинар и спикер, Ђоко Росић је учествовао у снимању 7 филмова. У свет филма је закорачио 1963. захваљујући тадашњем директору Радија, Мишу Николову, у чије је руке доспео позив за учешће Ђока Росића у снимању једног бугарског филма. Из Радија су му одобрили неплаћено одсуство, он је одиграо поверену улогу и вратио се у редакцију. Тако је могло бити деценијама, јер је Ђоко јако волео свој посао на Радију, где је имао добре колеге и верне пријатеље. Након 4 године обијања прагова разних институција, због тога што му се име нашло на црном списку, потписао је уговор о раду на неодређено време са тадашњим Филмским студијом „Бојана“.

О томе како је добио отказ на Радију, Ђоко је испричао:

„Било је доста руских држављана. Њих нису отпустили, али ја, пошто сам имао југословенско држављанство, морао сам да добијем отказ. Оног дана када се то догодило, извршни директор је био Рад Каменски. Позвао ме је у своју канцеларију и рекао: 'Ђоко, знаш да те сви много волимо.' Кажем: ’Знам јер и ја вас све много волим′. То је била истина. Заиста сам волео своје колеге и уопште све, који су радили на Радију, јер је то био романтичан период Бугарског радија. И они су мене волели, осећао сам то. ′Да, знам′, одговара он и наставља: ′Наша љубав је обострана. Али дошло је време када не могу да те задржим’. То су биле његове речи. Знао сам за ову чистку, наравно. Она је већ била у току. Тада ми је Рад Каменски дао бели лист папира и рекао: ’Ђоко, потпиши овде. За остало, можеш ми веровати да ћу на врху написати да си отпуштен по слову ’л’′. Ни дан данас не знам шта значи то слово ’л’, али је он био добар човек. Поштен човек. Потписао сам и отишао.“

Ђоко Росић је отишао са Радија, отишао је и са овог света 21. фебруара 2014. године – неколико дана пре свог 82. рођендана. Али се и данас наше старије колеге сећају њега и прича, које су о њему слушале. Пре неколико година у интервјуу Радио Бугарској је бивши дугогодишњи главни уредник Главне дирекције програма на страним језицима Радио Бугарске Милен Белчев испричао једну од забавних прича, којима обилује незванична историја Радио Бугарске, а везана је за покојног омиљеног бугарског глумца рођеног у бившој Југославији – Ђока Росића:

„Ђоко Росић, који је био спикер-преводилац у уредништву на српском језику, дежура у страшној зими 1953. године. Стигла је вест о смрти Стаљина. Он је морао да је прочита уживо. Кренуо је…. али је одједном приметио да  тонском  сниматељу панталоне нису закопчане и види му се веш. Једва се уздржао да не прсне у смех – искључио је микрофон, уследила је пауза. Наставио је са читањем али опет би да прсне у смех – поново је искључио микрофон…. и тако неколико пута. После емисије су он и тонски сниматељ били убеђени да ће их сутра звати код начелника да дају објашњење. Уместо тога сутрадан је од главног уредника програма за иностранство стигла похвала: „Браво, Ђоко! Тако си драматично прочитао вест да су се слушаоци вероватно расплакали!“. 

Незабораван је монолог, који је Ђоко извео пред концертно извођење популарне народне песме „Јовано, Јованке“. Он је инспирисан драмом  „Коштана“ Борисава - Боре Станковића, а написао га је Љубен Дилов-син са акцентом на историјску прошлост и крв проливену на Балкану:

„Ја сам одломак не једног бугарског сна, него једне бугарске илузије, илузије, да својом крвљу и храброшћу можемо искупити глупост наших владара. Двеста хиљада мушкараца оставило је своје кости на ратиштима да би испунили њихове илузије. Ми овде на Балкану не остварујемо своје снове, ми их давимо. Давимо их у крви. И само они који виде ову крв, знају да године нису битне, ни државе. Људи су битни … Јер у шанцу вашке уједају све – и Србе, и Бугаре, и Шиптаре, као и Турке и Јевреје. Нема Рамазана, нема Шабата – за вашке је увек Курбан бајрам…“

Уредила и превела: Албена Џерманова