Произвођачи ружа – између борбе с климом и нелојалних пракси

Ружино уље се од давнина користи у медицини, исхрани и као сировина за козметичке производе због свог специфичног и опојног мириса. А ружа уљарица Rosa damascena неспорно је један од симбола Бугарске. Тај скупоцени састојак може се добити једино из латица одређених врста ружа, попут бугарске руже за уље, која је веома цењена на светском тржишту. Међутим, током недавног међународног сајма „Зелена недеља“ у Берлину постало је јасно да су приноси ружа уљарица у Бугарској 2025. г. због суше више него преполовљени. Произвођачи кажу да не памте овако тешку годину у последњих 30 година.

Климатске промене увелико мењају услове производње и погађају бугарске произвођаче ружа – упозорава председник Струковног удружења произвођача ружа Петар Симеонов у интервјуу Веселине Миланове.

„Последња година је била најтежа. Топла и блага зима, затим необично хладно пролеће учинили су тако да је више од 50% засада измрзло,“ рекао је Симеонов који је власник ружичњака и произвођач био козметике:

„Не видимо никакав излаз из тога. Међутим, наводњавањем, посебно у сушним годинама, приноси се могу повећати. Проналажење воде кроз бушење бунара показало се као тежак задатак за произвођаче ружа – више од половине узгајивача ружа је у планинским регионима, а остатак је у брдско-планинским пределима, где се бушење врши на дубини од преко 100 м и то је огромна инвестиција за сваког од њих. Држава помаже, не можемо се жалити, али мора се нешто учинити по питању наводњавања, јер решење овог проблема би повећало приносе у идућој сезони за 40% до 50%.“

Према најновијим подацима Струковног удружења произвођача ружа, у Бугарској се ружа гаји на око 60.000 хектара, а производи се највише 30.000 тона ружиног цвета. Укупан принос за прошлу годину износио је око 6.000 тона. Поређења ради, у периоду 2018-2020. г, са истих површина добијали су по 20.000 тона. Последњи пут је 2024. г. принос био нешто изнад 10.000 тона.

„Огромне површине под ружама су већ напуштене, а према нашим подацима, само у 2025. г, нестало је отприлике 30%-40% ружичњака,“ каже Петар Симеонов и наставља:

„Многе колеге брине и конкуренција. У Бугарску се увозе велике количине ружиног уља из иностранства – углавном из Азербејџана и Турске. Забринути смо и због извоза садница – тренд који се наставља када је реч о земљама ван ЕУ. На овај начин се, у ствари, и сама производња ружа за уље извози ван територије Бугарске. На пример, у Азербејџану не постоје посебни захтеви у погледу производње ружа, као што је то случај у ЕУ – мислим на ђубрива и препарате за заштиту биљака. Осим тога, радна снага у нашој земљи је 10 пута скупља него у Азербејџану. И на крају они лансирају производе са знатно нижом ценом за крајње потрошаче него што је цена нашег ружиног уља.“

Постоје компаније које извозе бугарске саднице у Азербејџан само ради профита, а потом се ружино уље произведено у тој земљи увози у Бугарску као азербејџански производ, каже председник удружења. Проблем је што не постоји следљивост тог производа – куда одлази увезено ружино уље, у шта се ставља и какав производ се добија, да ли је са ознаком „произведено у Бугарској“ или се третира као азербејџански или турски производ.

Што се осталих, локалних проблема тиче, као што је мањак радне снаге, улагања у ђубрива и препарате и приступ учешћу на специјализованим сајмовима, они остају ван оквира нашег данашњег разговора. И надамо се да ће једног дана, ако се обнове напуштене површине под ружама, овим лепим симболом Бугарске, бити времена да разговарамо и о мањим проблемима локалне природе.

Интервју: Веселина Миланова

Текст: Гергана Манчева

Превела: Ајтјан Делихјусеинова