Баба Марта – традиционални бугарски празник са хиљадугодишњом традицијом

Према старој традицији 1. марта једни другима поклањамо мартенице. То је један од најпоштованијих бугарских обичаја са хиљадугодишњом традицијом, чији корени највероватније сежу у паганска времена.

По свом значају мартенице су некада биле амајлије и уједно први весници пролећа, а данас овај накит, који се по традицији прави од увијене црвене и беле пређе (или конца), поклањамо најдражим особама и пријатељима за здравље и срећу. Међутим, у неким крајевима Бугарске мартенице су правили, а и данас праве, од плаве и беле вунице (обично за мушка деца), или плаве и црвене (у околини Софије и Мелника). Постоје и једнобојне мартенице – скроз беле или скроз црвене, а у Родопима су популарне разнобојне мартенице. У  Шопском крају, пак, је веома распрострањена мартеница, која представља везане фигурице момка и девојке – Пижа и Пенде.   

Мартенице се носе на одећи или се везују око руке попут наруквице. Њима се ките и воћке и стока, за бољу летину и плодност.

По традицији мартеница се носи док човек не види роду, а ако се ипак деси да је не види – мартеница се носи до краја марта. Затим се она не сме бацати, већ се веже на гранчицу воћке. Некада су је такође стављали испод камена и затим гатали да ли ће година бити плодна и за ког ће се момка удати цура.

Постоји више легенди о мартеницама. Према једној од њих, током сеобе народа 681. године први бугарски кан Аспарух и његова војска су превалили дуг пут, пун препрека, док су на крају стигли до северне Дунавске равнице. Тамо је кан решио да оснује нову државу. Да би о томе обавестио своју вољену сестру Хубу, Аспарух је на ножицу белог голуба привезао бели конац. У свом лету према далекој домовини протобугарског владара птица је повредила крило и тако је део конца обојен у црвено. Весник је ипак успео да оствари мисију и отада се Бугари ките белим и црвеним концем, који је симбол здравља и снаге.

Уредила и превела: Албена Џерманова