Снимци насиља на интернету – психологија некажњивости и одсуство емпатије

У претходним данима сведоци смо дешавања у Бугарској, која недвосмислено указују на задовољавање ниских страсти. Снимање злостављања животиња, постављање скривене камере у салонима лепоте и гинеколошким ординацијама и дељење тих снимака на порнографским сајтовима може да има једноставно објашњење – да вам неко чува леђа, да верујете да вас нико неће открити, као и да сте носилац људске глупости. Према психологији, међутим, иза ове појаве стоји сложена комбинација дефицита личности и друштвеног окружења, која не само што ствара погодно тло да се испољи овакво понашање већ га и нормализује.

Социјални психолог доц. Николај Димитров користи термин „дехуманизација“ жртве како би објаснио зашто починилац доживљава снимање и дељење снимака насиља над животињама или жена током интимних козметичких третмана у салонима лепоте као забаву. Постоји и феномен моралне дистанце, када аутор таквих снимака не види последице својих поступака, а средина му омогућава да остане анониман, што ствара осећај некажњивости.

„У основи таквих кршења норми налази се жеља за влашћу и контролом над неким живим бићем, било оно човек или животиња, над телом, личним простором, над патњом коју је изазвао,“ каже Николај Димитров и наставља: „Ово је један од начина да се надокнаде унутрашња празнина и способност за саосећање или да се добије осећај личне важности. И када изостану моралне и институционалне реакције на такве и сличне радње, оне не само што остају некажњење већ се понављају.“

Починиоцима обично новац није мотив, а гледање, лајковање, коментарисање и дељење објављеног садржаја постаје извор престижа. У том контексту, људи који примећују да се нешто погрешно дешава, често бирају да ћуте.

„Најчешће се ради о тзв. ефекту посматрача,“ објашњава стручњак и наставља: „Што је већи број оних који знају или сумњају да се нешто погрешно дешава, мање су шансе да ће било ко од њих реаговати и пружити помоћ жртви. Тако се одговорност замагљује и увек се очекује да ће неко други преузети иницијативу. Такође, постоји и страх од репресије. Ствара се култура опрезног ћутања, страх постаје водећи фактор, а пасивност – разумљива, иако је друштвено штетна појава.“

Обазривост, дистанцираност, затварање очију иако смо свесни тога да прећуткивање не води ничем добром, не могу да дијагностификују бугарско друштво.

„Друштвени и социјални услови су оно од чега морамо почети, јер управо они понекад чине такве инцесе невидљивим,“ сматра Димитров и додаје: „Екстремно понашање се испољава тамо где су норме нејасне, санкције – недоследне, а реакција јавности је закаснела или колебљива. Најопаснија ствар није сам изгред, већ ћутање о томе, јер га управо то чини могућим.

Ко треба да научи децу емпатији?

„Сви актери социјализације, а кључну улогу има породица,“ категоричан је психолог. „Када су родитељи заузети свакодневним обавезама и не обраћају пажњу деци, она немају од кога да науче вредне друштвене вештине које ће им служити током живота и учинити их добрим људима. А када уђу у једну формалну школску средину, ни тамо нико не ради активно с њима. И не на последњем месту, имамо један моћан фактор у формирању личности и то је вера. Међутим, сведоци смо институционалне и моралне кризе у Бугарској православној цркви, која је одустала од своје дужности да у народу негује религију и морал. Не заборавимо и медије, који су снажан агенс социјализације и када медијско насиље, посебно визуелно, постане део програма, оно се нормализује и почиње да се доживљава као елемент живота.“

„Добро је да друштво реагује,“ каже стручњак и додаје: „А хоће ли надлежни органи да реагују и обаве свој део посла, надам се да хоће, јер је управо реакција институција један од механизама за друштвену контролу,“ закључио је Николај Димитров.

 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова