Јапанци све више знају о Бугарској и воле да посећују нашу земљу

Буди позитиван ма шта год се дешавало – у овим речима се крије позитивизам нашег сународника Цветана Димова, чији је живот достојан романа или филма. Рођен у Софији, Цветан се са 12 година с родитељима преселио у Земљу излазећег сунца. Осим културног шока, који је доживео као ђак у јапанској школи, Цветан је морао да се навикне и на начин на који га ословљавају. Зову га Цубетан јер у јапанском језику не постоји слово „в“ и Јапанци не умеју да га изговоре.

„Требало ми је три, четири месеца да савладам два јапанска писма – хирагану и катакану. Хирагана се користи за јапанске речи, док катакана служи за речи страног порекла. Моја грешка је била што сам почео од катакане,“ сећа се Цветан и наставља своју причу: „У једном тренутку сам схватио да умем да прочитам само своје име и натпис на паковању киселог млека – „Бургарија.“

Да бисте научили јапански језик, потребно је разумети културу и начин мишљења Јапанаца. Једна од првих ствари с којима се Цветан сусрео била су два лица Јапанаца, која они зову „тате мае“ и „хом не“. „Тате мае“ је начин на који се понашате у друштву и јавности, који има за циљ да не повреди другу особу, док „хом не“ открива наше стварно мишљење о тој особи.

Како сазнајемо од Цветана, у вишемилионској јапанској престоници постоји интересовање за бугарски језик и културу:

„Бугарска амбасада у Токију од прошле године организује такмичења у ораторству на бугарском језику за Јапанце. Бугарски језик се предаје на два универзитета – на северном острву Хокаидо и у Токију, што Јапанцима омогућава да се детаљније упознају са нашом културом, језиком и начином мишљења. Воле да посећују Бугарску, а има и оних који живе у нашој земљи. Њихова омиљена места у Бугарској су Белоградчишке стене, Рилски манастир, Бојанска црква, Варна, Бургас, Смољан и Родопи. Али је такмичење у говорништву на бугарском језику заиста јединствено.“

У Токију Цветан неко време ради као продавац бугарских производа, углавном од руже – ружиног уља, ружине водице и вина. Каже да су Јапанци одушевљени нашим природним производима, а кисело млеко одавно није једина ствар по којој је наша земља позната међу њима.

Цветан је постао и мајстор за калиграфију и чак може да држи часове калиграфије. Бити наставник је позив, каже он:

„Мој први сусрет с пиринчаним папиром био је у школи. Рекли су ми да руку држим под углом од 90 степени, у ваздуху, и да се не бринем што правим грешке, као и да будем потпуно концентрисан. Четкица се не држи као оловка, а потези су дугачки. Осим тога, увек се црта на глаткој страни папира, јер се на храпавој страни све размаже,“ каже Цветан и додаје: „Важно је да човек црта срцем, а и јапанска слоговна писма подсећају на ликовну уметност са толико хијероглифа.“

Цветан се 2020. г. вратио у Бугарску и одлучио је да помогне бугарској деци у Јапану да одрже везу са домовином својих родитеља. Тако се родила идеја о покретању онлајн школе „Слаткогласна шева“ која функционише све до отварања бугарске допунске школе „Васил Левски“ при Амбасади Републике Бугарске у Токију.

Данас Цветан живи у Софији, у свом раду користи бугарски и јапански језик и не крије да је релативно брзо нашао посао, у томе му је помогла и иницијатива „Bulgaria wants you” која последњих година доприноси јачању везе бугарских послодаваца са младим Бугарима из дијаспоре.

Цветан је открио шта га је изненадило када се вратио у Бугарску:

„Понекад могу да будем позитивнији и ведрији него остали људи са којима се сусрећем у свакодневном животу и можда им због тога делујем чудно. Осим тога, у Јапану нема паса и мачака луталица – општине их скупљају и брину о њима. Требало ми је времена да се навикнем и на саобраћај, јер се у Јапану вози левом траком, а волан је десно, док ми овде возимо десном траком, а волан нам је на левој страни. Међутим, схватио сам да је у Бугарској најважније размишљати 'изван оквира', имати богату машту и не бринути. Иначе, мислим да је вожња у Софији тежи задатак него возити у Токију,“ рекао је на крају нашег разговора Цветан Димов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова