Панајот Пипков – аутор вечних песама

„Корачај, народе препорођени“ – празнична химна Светој браћи Ћирилу и Методију, несумњиво је најпопуларније дело Панајота Пипкова (1871-1942), који важи за једног од пионира бугарске класичне музике. Међутим, она је само мали део његовог доприноса бугарској музичкој култури. Талентовани композитор,  диригент, драмски глумац, песник, публициста, педагог, друштвени посленик, и Пипков је, као и други зачетници озбиљне музике у Бугарској, студирао у иностранству, али се вратио у домовину у жељи да своје знање и вештине искористи како би помогао у изградњи нове Бугарске. 

Рођен у Пловдиву, Панајот Пипков од малих ногу свира на виолини, пева у хору, пише стихове. Са 16 година постао је део ансамбала позоришта у Пловдиву и Софији. Његов отац – музичар Христо Пипков, није успео да обезбеди образовање за свог сина. Међутим, то су урадили глумци из софијског позоришта „Суза и смех“ – послали су га на студије у Милано, где је боравио од 1893. до 1895. г. По повратку у домовину, Пипков је неко време радио као диригент у музичким друштвима у Варни и Русеу. Године 1900. постављен је за професора музике у Ловечу. Пет година у том граду биле су најсрећније године и најпродуктивније за Пипкова као човека и ствараоца. Био је душа музичког живота у граду: основао је два хора, водио градски дувачки оркестар, написао је многе песме и маршеве. Пипков се 1903. г. оженио наставницом Натком Стефановом, која је била и члан његовог хора. У Ловечу су на свет дошли и њихови синови, један од којих је чувени бугарски композитор Љубомир Пипков. 

Високообразовани вршњаци Љубомира Пипкова – тзв. друга генерација бугарских композитора, поставили су себи задатак да створе јединствен и препознатљив национални музички стил. Међутим, прва генерација бугарских композитора, којој припада и Панајот Пипков, имала је други задатак – образовати и положити темеље нове, модерне културе. Његови сарадници су аутори, публицисти и извођачи, али су већином били професори. И Пипков је радио као професор музике у неколико софијских гимназија, руководио је аматерским хоровима и оркестрима и креирао репертоар за њих. Учествовао је у ратовима од 1912. до 1918. г. као капел-мајстор. Затим је постављен за диригента у „Слободном театру“ – првом професионалном оперетском позоришту у Бугарској.

Током 20-их година минулог века био је хор-мајстор у Народној опери, глумац и музичар у Софијском драмском позоришту, капел-мајстор Градског дувачког оркестра при Полицијској управи за град Софију. Аутор је многих драмских комада и публицистичких текстова, али је свој највећи допринос дао музици.

Панајот Пипков је написао две оперете за децу, које су стекле огромну популарност, а постављане су у бугарским школама до 70-их година 20. века. То су „Деца и птичице“ и „Цврчак и мрав“. У другу оперету укључена је једна од најомиљенијих бугарских песама – „Слаткогласна шева“ (Слаткопојна чучулига), која је настала 1903. г. на стихове дечјег писца и песника Цоња Калчева.

Пипков је, поред вечне песме „Слаткогласна шева“, написао многе композиције за хор и маршеве за дувачки оркестар, камерну и позоришну музику. Сматрају га композитором прве генерације, чија су клавирска дела подигла бугарску класичну музику на европски ниво.

Две од његових најпопуларнијих песама – „Кад сам био пастир“ и „Где је Бугарска“, настале по стиховима великог бугарског песника Ивана Вазова, део су непроцењиве бугарске културне баштине. И данас је песма „Где је Бугарска“, која је први пут објављена 1876. г. у првој Вазовљевој збирци песама „Прјапорец и гусла“, уз музику Пипкова, један од симбола бугарске нације. Осим као песма, „Где је Бугарска“ се изводи и као војни марш, али је посебно дирљива у извођењу деце из вокалне групе „Сребрни звончићи“ с уметничким руководиоцем Стефаном Рибаровим.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова