„Крадљивица тренутака“ – Петја Петрова између кичице и објектива

Петја Петрова је далеко од домовине, али ближе њој него икад. Већ четврт века живи у Немачкој, али у њеним сликама и објективу и даље оживљавају лепота бугарске жене, магија народних ношњи и пулс бугарског фолклора. За њу уметност није само инспирација, већ начин да сачува и пренесе делић Бугарске будућим генерацијама.

Петја Петрова је дипломирала сликарство на Универзитету „Свети Ћирило и Методије“ у Великом Трнову. Пре него што је отишла у Ахен, Немачка, где живи већ 25 година, радила је као професор ликовне уметности у три средње школе у ​​свом родном граду Горној Орјаховици. Стицајем околности, 2000. године остала је без посла и одлучила да потражи професионално остварење у иностранству, иако је одувек била снажно везана за своје корене. „Изабрала сам Немачку јер сам мислила да се тамо снови остварују преко ноћи. Сада знам да није баш тако“, каже наша сународница. У Немачкој ради у области социјалног рада. Међутим, њена душа је посвећена сликарству и фотографији. Петја слика сваки дан, углавном увече, како би се одморила од своје ужурбане свакодневице. Каже да је у иностранству поново открила Бугарску као извор лепоте и инспирације. Воли да слика Бугарке обучене у аутентичне народне ношње. Можда зато њене слике подсећају на једног од највећих бугарских сликара – Владимира Димитрова-Мајстора.

„Сликам слике посвећене бугарском фолклору – лепоти бугарске жене, наших ношњи, обичаја, занима ме све што је везано за Бугарску. Неко време омиљени модел била ми је моја нећакиња, јер по мом мишљењу она одговара идеалу бугарске жене не само у прошлом веку, већ и данас. Моја најновија муза је једна дивна девојка, члан наше играчке групе у Ахену... Сваки Бугарин, где год да се налази, не сме заборавити своје корене. Слика остаје дуго, и зато, сликајући, покушавам да поново створим и будућим генерацијама завештам делић Бугарске.“

Петја Петрова је имала изложбе како у Бугарској, тако и у иностранству. Она је прва Бугарка која је представила своје слике у једној од зграда Европског парламента у Бриселу.

Поред сликарства, њена друга велика страст је фотографија. Каже да се за фотографију заинтересовала још као дете.

„Била сам у основној школи када је мој отац одлучио да се озбиљно бави фотографијом. Опремио је подрум као фото-лабораторију. Када сам први пут крочила у ово место, које је изгледало као прави фото-студио, освојила ме је идеја да сама обрађујем своје фотографије. У то време то је била веома тешка ствар“, сећа се Петја.

О свом првом фотоапарату, старом "Зениту" каже:

„Био је то очев фотоапарат, на који се он веома поносио. Апсолутно ништа нисам знала о фотографији, али сам имала велику жељу да научим да фотографишем. И данас се радо сећам тих дана и мојих првих корака у фотографији“, каже она.

Петја наводи да воли да фотографише објекте у покрету – људе и животиње. Сама организује фото-излете на занимљива места, што јој пружа прилику да ослободи своју машту и креативност.

„Волим да фотографишем све што је везано за кретање. Много волим да фотографишем коње. Покушавам да убацим покрет чак и у портрете... За мене је фотографија емпатија и задовољство, хватање правих тренутака у савршеном светлу и из најбољег угла. То пружа исто задовољство као и сликање слике.“

У Немачкој Петја никада није престајала да чезне за Бугарском. Зато је наш фолклор широко заступљен у њеном стваралаштву. Воли да посећује фестивале у Бугарској, јер су тамо, поред емоција и боје веома засићене. А то је благодат за фотографа.

„Управо су фестивали место где има пуно емоција и боја. Тамо фотограф има прилику да завири иза кулиса наступа музичких или играчких трупа. Да својим објективом присуствује грозничавим припремама неких од извођача или једноставно да посматра радост публике. Често је на догађајима реч о делићима секунде и морате деловати веома брзо. У ту сврху имам два фотоапарата и смењујем их, или носим оба са собом. Када направим неку лепу фотографију, онакву какву сам замишљала, кажем себи ’Украла сам тренутак′“.

У шали Петја каже да је „крадљивица тренутака“ јер из искуства зна да добар фотограф мора сам да „украде“ важне тренутке.

„Када човек одлучи да се професионално бави фотографијом, он мора да зна шта и како тачно да распореди у малом прозору кроз који гледа фотографово око. Јер тренутак може да одлети за делић секунде, а прави фотограф га мора ухватити и забележити. Примећујем да све више људи цени и показује интересовање за фотографију и то ме радује“, рекла је Петја Петрова на крају разговора.

Превела: Албена Џерманова