Већ 170 година бугарска читалишта чувају нашу културу и идентитет

Аматери су људи који удахњују живот и покрећу напред једну од најстаријих јединствених институција из доба нашег националног препорода – читалишта. Она су настала још пре него што је Бугарска повратила своју слободу и независност након пет векова османске владавине.

У 2026. години обележавамо 170 година од оснивања првог бугарског читалишта. А за оне који не знају шта је читалиште, да кажемо да је то типична бугарска институција, која има културне и образовне функције.

Прво читалиште основано је у Свиштову у јануару 1856. године и носило је име „Еленка и Кирил Д. Аврамови“. Заправо, исте године изграђена су још два читалишта – у Шумену и Лому.

Данас је број ових културних и образовних институција код нас импресиван – преко 3.500, у селима и градовима. Многа тзв. народна читалишта задржала су у свом називу и годину оснивања. Чак и у нашем динамичном и модерном времену, ови центри нису променили свој првобитни облик – у њима постоји библиотека и читаоница, организују се музичке, плесне, спортске школе и школе страних језика, многа читалишта имају и своје позоришне трупе, фолклорне ансамбле… У читалиштима се одржавају предавања и прославе поводом обележавања важних датума, приређују се реконструкције народних обичаја. Али највернији бугарској традицији, сачуваној иза зидина народних читалишта, остају аматери – чувари нашег фолклора, носиоци бугарске душевности и самосвојног талента, који неуморно раде како би очували и пренели на наредне генерације традицију и богату народну уметност.

Аматери наших фолклорних ансамбала су уметници ранга извођача и истраживача. Они сами трагају за старим народним песмама, бајкама, пословицама, описују их у књигама и оживљавају на сцени. Зато публика аматера није скуп „случајних пролазника“, већ у њој видимо научнике, фолклористе и ватрене поштоваоце бугарских песама и народне уметности.

Сасвим заслужено је УНЕСКО прихватио да се бугарско читалиште уврсти на Листу добрих пракси. Година је 2017.  и тада се  у номинацији наводи да читалишта немају аналога ни у једној другој земљи на свету.

„Читалиште је веома комплексна структура, органски уткана у културно ткиво бугарског друштва и ужива висок углед у друштву“, изјавила је за Радио Бугарску др Силвена Бајракова, директорка Националног читалишног института при Савезу народних читалишта.

А шта би била читалишта без аматерске уметности која се у њима развија? Сама по себи, она је невероватан феномен. „Ово је микрозаједница са демократским духом и управо је то чини привлачном за свакога ко жели да учествује“ – каже још др Силвена Бајракова и аматере дефинише као „људе са одличним квалитетима и израженим талентом за певање, игру или музику, али у аматерској трупи сви су једнаки, нема хијерархије“.  Према њеним речима, људи који су прошли кроз активности читалишта, постају активни грађани.

Нели Михајлова, председница Друштвеног савета читалишта „Христо Смирненски“ у граду Златици, које има 135-годишњу историју каже:

„Аматери су људи богате душевности, доносе наду за духовно буђење и напредак наше нације. Данашњи аматери су данашњи народни будитељи. Они дају пример како се може време и рад посветити општем добру, а бити део аматерске заједнице је веома, веома лепо.“

Уредила и превела: Албена Џерманова