Алманах „Бесарапски ђердан“ прича о сеоби Бугара у Бразил

Седму годину заредом Бугари у Тараклијском региону у Молдавији издају алманах назван „Бесарапски ђердан“. Њиме, наши сународници, чији су преци пре два века напустили нашу земљу, не само да сведоче о својој љубави према домовини, већ показују и бригу за очување бугарског језика и националног памћења.

Зборник дела песника, писаца, преводилаца из Бесарабије и бугарске дијаспоре у Молдавији, Украјини и Русији је доказ да су представници заједнице способни да граде мост између генерација. Прво издање Алманаха садржало је само 100 страница, док последње његово издање има скоро 600 страница. Дела су написана на бугарском, гагаушком, албанском, румунском, украјинском и руском језику – сви се они чују у том региону. Књига је издата уз подршку Фондације „Бугарски дух“.

„Придајемо велики значај бугарском језику, јер смо бесарапски Бугари и важно нам је да имамо ауторе, који пишу на нашем матерњем језику“, каже Олег Косих, председник фондације –  Садржај Алманаха је разноврстан. Имамо песме, позоришне представе, али ја лично, највише волим да читам сећања везана за историју породица, традицију. А пошто живимо у урбанизованом свету и старе ствари постепено нестају, желимо да оне буду сачуване у штампаном облику.“

Олег Косих се враћа почетку и цитира реплику професорке Елене Налбантове, која се целог живота бави бугарском књижевношћу: „Мислим да код вас, у Бесарабији, бугарски језик изумире.“ Тада је одлучио да створи платформу на којој би аутори из дијаспоре могли да објављују своја дела. Тим који стоји иза иницијативе, ради несебично, а прикупљени новац иде за штампарију. Затим се Алманах донира читалиштима, школама и разним организацијама.

„Битно нам је да ове књиге допру до више људи – наглашава Олег Косих у интервјуу Радио Бугарској – Након пет, десет, двадесет година, неко ће ући у читалиште, видеће књигу, отвориће је и прочитаће шта смо у том тренутку доживљавали, о чему смо размишљали и сањали. Разумем да идеја можда није свима разумљива, али за одређену групу људи је важно да се овде сачува штампана реч на матерњем језику.“

Акценат седмог издања „Бесарабског ђердана“ је емиграција бесарапских Бугара у Бразил – мало позната, али важна историјска страница, која је почела надом, а завршила неоствареним сном.

„Године 1924. почела је велика кампања пресељења наших људи у Бразил“ – каже Олег Косих – И пошто су им обећавали готово рај на земљи, десетине хиљада људи су у то поверовале. Продали су покућство и кренули. Месец и нешто дана са својом децом живели су испод палубе брода, патили су, а неки од њих су и изгубили живот. Када су стигли, стављени су у карантин. Много људи је умрло јер је клима тамо другачија. Већина првих досељеника се населила у џунгли, где су прво морали да крче земљу. Временом су, међутим, схватили да пољопривредним радом неће постићи успех и преселили су се у градове. Главни проблем је што су то били сеоски људи, који нису баш писмени, а друга или трећа генерација после њих се асимиловала. Данас постоје људи са бугарским презименима – лекари, инжењери, али они чак и не претпостављају да су пореклом Бугари, јер су њихови преци отишли са румунским документима и нико од њих не говори бугарски.“

• Бесарабски Бугари у Бразилу: Колико су далеко корени завичаја
• Бугари у Бразилу чувају име и везу са домовином као драгоцено наслеђе

Олег Косих је и сам пре неколико година пронашао свог рођака у Бразилу. Некада није веровао причи своје баке да су њени рођаци предузели дуго путовање, али пет генерација касније, након прегледавања породичног стабла, нашао је Константина. Од 1984. године у Сао Паулу постоји Културна асоцијација Бугара у Бразилу. Тамо потомци бесарапских Бугара који су дошли пре Другог светског рата славе наше националне празнике, истражују своје корене и историју, иако не знају бугарски језик.

Прелиставајући странице алманаха „Бесарапски ђердан“, свако проналази тему која ће га пренети у прошлост, учинити да се осећа делом заједнице, а зашто не и да се насмеје, као што је то учинио Олег Косик. 

„Смејао сам се и нисам могао да верујем својим очима, јер је аутор описао разне уличне надимке, па чак и објаснио одакле потичу“ –  додаје он – Тако сам се сетио свог породичног надимка. Кад сам био дете и ишао улицом стари људи нису ме питали како се зовем него: „Од којих си ти?“. Кажем породични надимак, а они ће на то: „А, тако. Твој деда Иван, твоја баба Ана...“.  Имамо ауторе који користе бесарапске дијалекте бугарског језика и веома је важно да људи прочитају текст и сете се како су говорили њихови баке и деке.“

Овогодишње издање Алманаха је већ одштампано и Олег Косих се нада да ће оно ускоро бити доступно и у Бугарској. У међувремену, изражава задовољство што се у њему налазе и дела аутора из наше земље и каже: „У Бугарској су људи искрено изненађени што смо ми сачували бугарски језик, живећи у страном језичком окружењу током 200 година. А пошто желе да сазнају више о нама, овај Алманах им пружа ту прилику, и то ме много радује“.

Превела: Албена Џерманова