Нови мајстори дају „свежу крв“ занатима у Великом Трнову

Грнчарство, вез, ткање, ножарство... стари занати су мудрост душе и руку, која се преноси с колена на колено, од мајстора на ученика. Тако је настала наша богата културна и занатска традиција и створено непроцењиво благо које се и данас негује и обогаћује. Развој и очување традиционалних бугарских заната главни је задатак Нацоналне занатске коморе за град Велико Трново, која је однедавно богатија за 12 нових мајстора и 4 помоћника мајстора (калфе).

„Велико Трново је град у коме стари занати пркосе времену. Традиција дише кроз руке занатлија у Самоводској чаршији, који не само да чувају, већ и оживљавају и преносе наше културно наслеђе – из генерације у генерацију, из руке у руку,“ каже градоначелник Трнова Данијел Панов, преноси дописница БНР из тог града Здравка Масљанкова.

Регионална занатска комора има око стотину чланова, мајстора различитих заната.

„Бити мајстор значи да си доказао своје умеће у области у којој радиш, као и своју способност да то преносиш на даље генерације, тј. мајстор је и учитељ. Највише мајсторских сведочанстава о савладаном занату имамо у занатима попут фризерства, хеклања и веза, али је све мање оџачара и вулканизера. Такође, немамо стаклодувача,“ каже  Галина Бартолова, председница Управног одбора регионалне занатске коморе.

Симона Павлова је стекла факултетску диплому из области керамике, а недавно је добила и мајсторско сведочанство о стеченом знању и вештини тог заната. Наследница је једних од најчувенијих великотрновских ткаља, које су својевремено учествовале у стварању Самоводске чаршије – жиле куцавице Великог Трнова:

„Керамика ми је у срцу, а ткање је занат који сам наследила од својих предака, који сам такође савладала, али не довољно да бих добила мајсторско сведочанство. По завршетку студија, отворила сам своју радњу, а сад сам постала и мајстор керамичар. Верујем да за свакога има места под сунцем и да свако треба да ради свој посао онако како мисли да је најбоље и сигурно ће наћи своју публику.“

Шездесетдвогодишња Христина Петкова из подунавског града Свиштова је најстарији носилац калфенског сертификата за хеклање. Христина већ пола века плете, али не види наду у будућност:

„Све сам плела – од кардигана до играчака. Надам се да ће се интересовање за ручно плетене ствари вратити, мада је све теже, јер већина преферише готову одећу, док ручно плетени комади захтевају више труда и времена. Мислим да се не цени довољно овај занат.“

Нели Стојанова је један од новопечених мајстора ткања. Ученица је чувених мајстора Миглене Чаталове и Валерија Јотова. Дуго је размишљала пре него што је села за разбој:

„И једном када сам села, више нисам могла да устанем. Толико сам заволела рад с бојама – веселим и јарким. Привукла ме је сама идеја ткања, а и чињеница да у раду учествују сви делови тела. Одувек сам волела цртати, а ткање ми је отворило нови простор за то. Требало ми је пет, шест година доследног и упорног рада да бих добила мајсторски сертификат,“ прича Нели Стојанова.

Ирена Јорданова се већ три деценије бави фризерством, занатом у који је ушла захваљујући свом оцу, а данас је већ мајстор:

„То ми је можда уграђено у ДНК. Од малена сам одрастала уз оца, у његовом фризерском салону. И увек сам била ту уз њега, гледала сам, помагала и учила. Дакле, овај занат ми је у крви,“ каже Ирена.

Градоначелник Данијел Панов је приликом уручивања сертификата додао да од нових мајстора и калфи очекује да наставе да својим талентом и радом промовишу Велико Трново као историјску и духовну престоницу Бугарске.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова