Живот једног бугарског свештеника између Келна и Хага

Бугарски свештеници у иностранству поред своје парохије, понекад морају да преузму духовну бригу и о другим бугарским православним црквеним општинама или мисијама. Често су то црквене заједнице које се налазе у другим градовима, али и земљама. Ови свештеници путују стотинама километара да би обезбедили редовна богослужења на бугарском језику и духовну бригу и подршку нашим сународницима у иностранству.

Један од тих свештеника је отац Николај Николов, који са породицом живи у Немачкој. Његова парохија је у Келну, Брилу и околним местима, али већ годину дана, скоро сваке недеље путује до Хага, у суседној Холандији. Прелази преко 350 км, служи службу, исповеда и разговара са својим парохијанима тамо и креће назад за Немачку.

Црквену општину у Хагу је 2000. г. основао отац Румен Калајџијев из Добриништа. Године 2009. за свештеника у њој постављен је Јоан Манев, који 15 година служи у Хагу, до своје смрти 2024. г. Након његове кончине, бугарска заједница у Холандији остала је без духовног пастира и епархијског архијереја.

„Општину у Хагу преузео сам пре годину дана,“ каже отац Николај у разговору за подкаст „Мост вере“ Радио Бугарске. Стари свештеник је преминуо, Бог да му душу прости. Ја сам, такорећи, био најближи свештеник – на 350 км, зато долазим у Хаг три пута месечно. Углавном суботом или недељом како бисмо изашли у сусрет духовним потребама верника у Холандији.“

Размишљајући о изазовима савременог доба и улози Цркве и вере у животу људи, отац Николај каже:

„И сами видите да је веома тешко живети без Бога. Није лако носити се са свим новим стварима које савремено доба носи са собом: депресије, паник атаке и сл. Људи се збуне и због те збуњености се обраћају Богу.“

Бугарски храм у Хагу осим наших људи редовно посећују и људи других националности – други православни верници, али и људи из мешовитих бракова, који су изабрали православље за своју веру и бугарску заједницу за своју заједницу.

„У Немачкој, рецимо, читамо Јеванђеље и Апостол на немачком и понекад проповедам на немачком језику како би то дошло до што више људи,“ каже он и додаје да је чињеница да у бугарски храм „долазе и припадници других националности повезана и с тим да су многи Бугари у мешовитим браковима привели своје партнере православном хришћанству“.

Отац Николај подсећа да је уз Божју вољу све могуће и жели: „Нека Божја љубав допре до што је могуће више људи. Да храм буде испуњен верницима. То је највећа радост за једног свештеника, када је храм испуњен, људи се исповедају и примају причешће!“

Посебно га радује чињеница да у храм долазе и многа деца и као духовни пастир и отац четворо деце каже:

„Ми смо ти који морамо показати деци прави пут, јер као родитељи и разумни људи, ми својој деци често говоримо о томе шта је штетно по њихово здравље, а шта није, да треба да једу више воћа и поврћа, а мање слаткиша. Она су наша будућност и ми увек мислимо на њихово добро. Међутим, не говоримо им о вечном животу и то је велика грешка – не водимо их у цркву, не причамо с њим о Исусу Христу, нити им показујемо иконе или читамо житија светаца. Ако се деца од малих ногу упознају са овим стварима, тешко би као одрасле особе скренуле с пута,“ рекао је отац Николај који је разговор завршио речима: „Христос је исти јуче, данас и довека. Он се не мења. Мењају се људи и њихове навике, мењају се слике које они имају о самим себи, као и идеје о томе шта желе да постигну.“

 

 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова