Колекција Јакоба ван Бејлена – корак ка Музеју ручно тканог бугарског ћилима

Ћилим из 17. века, ткан у Чипровцима са много боја и шара типа „бакам“ – „гарибалда“, пронађен је након трогодишње потраге у граду Арбанасију, у близини Великог Трнова. Он је био у власништву попа Михајлова из овог града и чувао се као породична реликвија у дому његових наследника. Ово је вероватно један од најстаријих ћилима очуваних у Бугарској, а сада је део колекције Холанђанина Јакоба ван Бејлена. Фондација „Бугарски ћилим“, коју је он основао, има за циљ да упозна Бугаре, како у Бугарској тако и широм света, са нематеријалним културним наслеђем сачуваним кроз боје, орнаменте и тканине старих бугарских ћилима. Господин ван Бејлен је најстарији сачувани ћилим, као и неколико других вредних примерака, који носе печат старих ткаља, показао на посебном догађају у Националном етнографском музеју Института за етнологију и фолклористику при Бугарској академији наука.

Колекција старих бугарских ћилима Холанђанина, који већ годинама живи у Бугарској, прелази 1.000 примерака – из различитих етнографских подручја, укључујући и неке која  се сада налазе ван граница наше земље. Стручњаци Института за етнологију и фолклористику  ће анализирати, датирати и истражити порекло неких од тих примера – то је неопходан корак ка стварању Музеја ручно тканих бугарских ћилима.

• Јакоб ван Бејлен и његова јединствена колекција старих бугарских ћилима

Поред јединственог чипровског ћилима из 17. века, Јакоб ван Бејлен је у својој причи о ћилимима представио још четири аутентична примерка из Пирота, Чипроваца, Котела и Делиормана, који датирају из 18. и 19. века. Он их је откупио из колекција на Флориди, у Хонг Конгу и Аустралији, те вратио у Бугарску.

„Тешко је изложити толико велики број ћилима, али ја сам за изложбе увек правио селекцију према концепту и публици која долази. Не желим да само поставим ћилиме, него да кроз њих нешто кажем. И сваки пут је другачије. Моја прва изложба у иностранству била је у Паризу – у Бугарском културном центру. Тамо где постоји бугарска заједница, интересовање је заиста велико. Тренутно радимо на организовању представљања неких од ћилима у Холандији, а можда и у Пољској, опет у Бугарском културном центру тамо. Постоји интересовање за бугарски ћилим и у Кини и Јапану, тако да ћемо их и тамо показати“, рекао је колекционар за Радио Бугарску.

У Великом Трнову, у гостионици „Хаџи Николи“, налази се стална изложба ћилима из колекције Јакоба ван Бејлена.

„Приређујемо изложбе и учествујемо на изложбама како бисмо могли да представимо ћилиме, јер идеја није да их као колекционари просто чувамо негде, већ да буду доступни људима, да их они могу видети. Јер су  изузетно лепи, носе изузетну енергију мајстора који су их ткали. Пут до стварања специјалног музеја је веома дуг, тако да ми идемо корак по корак. Колекција се тренутно чува у Великом Трнову, где живи Јакоб. Човек мора да види ове ћилиме да би схватио какав ген поседује бугарски народ, какав су смисао за естетику, лепоту и хармонију имали људи, који су их стварали...“, каже секретар Фондације „Бугарски ћилим“ Калојан Јанков.

Директорка Института за етнологију и фолклористику при Бугарској академији наука, доц. Мила Маева, је истакла огроман рад који је Јакоб ван Бајлен обавио:

„Границе су отворене и он има прилику да путује, да се састаје са различитим колекционарима и да у земљу врати заборављене примерке о којима чак ми као истраживачи мало знамо. Сама идеја о оснивању Музеја бугарског ћилима је веома лепа. Бугарска има такав музеј у Сливену, али су у његовом фокусу пре свега ћилими индустријске производње. Немамо музеј посвећен традиционалном бугарском ћилимарству, ћилиму који је традиционално познат на бугарском тлу још од 17 – 18. века. Ми као Институт можемо помоћи у идентификацији културних вредности ових ћилима. Колеге ће имати прилику да Бејленову колекцију популаришу у научним круговима. За мене су чипровски ћилими посебно вредни због саме технике ткања. Поред тога, они се истичу по бојама и орнаментима. Постоји лакоћа у њиховој изради, њихова визија уноси радост у душу ћилими из овог краја зраче светлошћу. Често људи из Чипроваца повезују свој идентитет са производњом ћилима.“

Данас у нашој земљи није остало више од 50 ткаља ћилима, које настављају традицију углавном у Котелу, Чипровцима, Сливену, Софији. Овај занат изумире и зато мора бити добро проучен, описан и сачуван. То је један од задатака, којег се латио досељеник из Холандије. Уз његову помоћ, ми Бугари имамо прилику да научимо много о традицији ткања ћилима, као и то да је ћилимарство било најзаступљенији бугарски занат још у доба пре ослобођења од османске власти. О прелепим бугарским ћилимима прича у својим делима и аустроугарски путописац, археолог и етнолог Феликс Каниц, који је 60. година минулог века путовао Дунавом.  Наду да интересовање за старе бугарске ћилиме никада неће нестати даје и чињеница да велики колекционари из Европе и Азије познају и траже специфичне шаре и боје из Бугарске, а цена јединственог ручно тканог старог ћилима прелази 10 хиљада долара. 

Превела: Албена Џерманова