О Панчу Владигерову изблиза

Композитор Панчо Владигеров неспорно је једна од личности које су дале непроцењив допринос бугарској музичкој култури. Његова дела упоредива су са највећим ремек-делима светске класике. Двадесетих година минулог века је и сам „патријарх бугарске музике“ – легендарни Добри Христов, објављивао ласкаве критике за Владигерова, називајући га „једним од најистакнутијих представника стваралачке музичке Бугарске.“

Са Надјом Сотировом – истакнутим бугарским музикологом и културним послеником, оснивачем и директором Државног културног института – Музеј куће Панча Владигерова у софијском насељу „Лозенец“, покушаћемо да вам приближимо живот чувеног бугарског композитора.

Сотирова је захвална судбини што је имала прилику да се упозна са другом супругом Панча Владигерова – Елком, која је свој наследни део куће поклонила општини с изричитом жељом да буде претворен у музеј. „Свакодневна комуникација с њом, пружила ми је прилику да га боље упознам као човека. Које су му омиљене активности у слободно време... Шетње у природи, љубав према љубимцима.

Она је била особа која је знала да од куће направи топао и гостољубив дом. Била је врсна домаћица и куварица. И он је то веома ценио. Ословљавао ју је са „мајко“ – то је стара бугарска традиција да се муж, из поштовања, овако обраћа својој жени. Иако је она била знатно млађа од њега, он ју је бескрајно ценио као сапутницу,“ каже Надја Сотирова.

Надја Сотирова врло инспиративно прича о породици Елке и Панча Владигерови. О 19 година заједничког живота, током којих је она, сем што је била супруга и домаћица, била и његов секретар, импресарио и шофер. Готово да није било дана а да нису примали госте. Сваки велики интерпретатор – диригент, инструменталиста или композитор, који је током 60-их и 70-их година минулог века боравио у Софији, био је дочекиван као драги гост у дому Владигерова. Међу њима су Дмитриј Шостакович, Свјатослав Рихер, Леонид Коган, Давид Ојстрах, Евгениј Светланов, Дину Липати, Емил Галелс, Емил Чакиров, Минчо Минчев, Рајна Кабаиванска, Ана Томова-Синтова.
Посебно занимљива су сећања чувених ученика Панча Владигерова, који је предавао готово свим бугарским композиторима тзв. треће генерације.

„Георги Костов и Милко Коларов су ми испричали да када није био задовољан часом, само би их потапшао по рамену и рекао: „Хајде, видимо се следећи пут“, а када је био задовољан, окренуо би се ка Елки и рекао: „Мајко, пристави чајник да попијемо шољицу чаја.“ И тај чај је често знао да прерасте у вечеру, која је трајала до ситних сати. Био је веома пажљив и понашао се врло очински према својим ученицима. Владигеров је, на пример, купио клавир Милку Коларову.“

Говорили смо и о времену у којем је живео прослављени стваралац – о страшним годинама Холокауста, о Другом светском рату. Очигледно се осећао угрожено због свог јеврејског порекла, а после 1944. г. је у Бугарској на власт дошао нов режим:

„Ту, пре свега, морам нагласити то да је Владигеров носио превелик терет због свог оца Харалана Владигерова, који је био адвокат, тужилац, а кратко време је био и члан наше дипломатске мисије у Букурешту. Дакле, био је човек који се бавио политиком – био је годину дана народни посланик. То је и разлог зашто је након Стамболовог режима интерниран из Шумена у Видин. Претпоставља се да је тамо на неки начин малтретиран, јер је добио туберкулозу, која га је однела у 41. години живота у Видину, 1908. г. Елиза Пастернак – Владигерова остала је сама са деветогодишњим синовима – Панчом и Љубеном. Претпостављам да је то разлог због којег је Владигеров одабрао да се држи по страни од политике, политичких сукобљавања и интереса.

Он, рецимо, за разлику од многих других чувених композитора, никад није постао члан партије. Мада, био је двоструки добитник ордена Георгија Димитрова и Димитровљеве награде. Такође, проглашен је за Хероја социјалистичког рада, написао је и дела попут увертире „Девети септембар“, компоновао песме на стихове Георгија Жотева... Али таква су била времена. Можда је то био начин да преживи у тим суровим временима. До 1945-46. г. већ је био познат и цењен и на међународном нивоу. До тада му је два пута додељена Менделсонова стипендија Берлинског универзитета. Био је једини представник Бугарске у Сталном савету за међународну сарадњу композитора с Рихардом Штраусом на челу, у периоду 1936-1942. г. Упркос Гвозденој завеси, био је радо виђен гост на најпрестижнијим европским сценама до 1944. г и после тог периода. Резултати истраживања, које смо с колегама спровели поводом проширења изложбе и представљања њене дигиталне верзије, показали су да скоро да нема европске земље у којој Владигеров није одржао концерт или његова музика није извођена. Португал је једина земља за коју немамо информације. Дакле, Владигеров је гостовао на највећим европским сценама – као композитор, извођач, солиста оркестара, посебно са својим клавирским концертима, дириговао је својим делима. Али главни правац његових путовања и стваралачких контаката била је Русија и остале совјетске државе. С болом могу да кажем да се и данас у Русији могу пронаћи нотна издања и снимци Владигерових дела – често је објављиван у тој земљи, у тиражу од више стотина хиљада примерака. Док је у Бугарској, ако потражите да купите издање с његовим делима, готово немогуће да га нађете. Изузетак чине последњи клавирски опуси.“

„Наравно, било је и година када је можда био притиснут конјунктуром, али то га није спречило да приликом доделе звања Народног уметника (1946) каже у шали: „До сада сам био међународни, од данас сам постао и народни уметник.“ Он је то изговорио без страха од последица, јер је знао своју вредност. Имао је самопоуздање човека који је високо цењен у целој Европи. Већина његових колега осећала је страхопоштовање и респект према њему – то је моје мишљење. Вероватно је било и зависти. Његов биограф Евгени Павлов прича о најмрачнијим годинама – од 1941. до 1944. г, када је објављен „Лексикон Јевреја у музици“, издање Националсоцијалистичке радничке партије у Берлину, у коме је наведено да је Владигеров композитор (полу)јеврејског порекла. Једног јутра је на излогу једне антикварне књижаре у улици Грофа Игњатијева у Софији осванула фотографија Панча и Љубена, са лексиконом испред ње, отворен на страницу о Панчу Владигерову. Дакле, било је и зависти, и непријатеља.

Владигеров је увек био веома дистанциран и потпуно заокупљен својим послом. Није јурио за новцем и функцијама. Био је особа која је сав свој живот подредила љубави према музици, професорском позиву, и можда је управо због тога успео да створи такву импресивну композиторску школу. Сви његови студенти су постали истакнути композитори који су увелико допринели развоју бугарске музичке културе. И сви они су говорили да постати ученик Панча Владигерова је само по себи већ било довољно велико признање,“ рекла је на крају нашег разговора Надја Сотирова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова