Старинске технике бојења јаја

Традиција бојења и шарања јаја је из древности неизоставни део најважнијег хришћанског благдана – Ускрса, празника над празницима. У свим деловима света јаје је од давних времена било познато као симбол извора живота, и то је одредило његову улогу у религији, култу и магији. Јаја су симболично обележје Ускршње светковине, симбол пролећног буђења и новог живота. Неке од старинских техника бојења примењују се и данас, чак и од најмлађих. Некима то значи повратак природном начину живота, другима – откривање корена и очување историјског памћења народа, као и омиљени тренутак ускршњих обичаја.

Некад је обојених јаја требало да буде у довољној количини за цео период Ускршњих празника и да их је онолико колико је у појединој кући било чељади. Према обичају, шарена јаја су даривана и свим гостима куће, као и случајним путницима који би свратили у дом да траже храну и смештај. Веровало се да је било рђав знак за укућане, ако гост оде без ускршњег јајета, јер би са њим отишла и срећа куће, плодност њива и винограда. Другог дана Ускрса суседи и рођаци су једни другима носили украшена јаја и колаче, при томе се водило рачуна да сваки укућанин и гост добије јаје са одређеном симболиком. Богатији су поклањали писанице сиромашнима.

Бојење јаја је захтевало озбиљну припрему. Обзиром да је патријархална породица била велика, жене су обично фарбале више стотина јаја, како наводе истраживачи - до 500-600. Пре бојења вршила се припрема како би се боја боље примила. То је подразумевало прање јаја у води са пепелом, а затим потапање у раствор стипсе. Јаја су се чешће кувала у води уз додавање сока од киселог купуса, да би њихове љуске биле чвршће.

Домаћице су саме правиле боје за фарбање јаја од различитих биљака и у новој керамичкој посуди. Црвено јаје је било и остало симбол Ускрса. Црвена боја је најважнија због њене повезаности са бојом (Христове) крви. По традицији, црвена јаја су и најбројнија. „Дај Боже да и следеће године дочекамо празник са црвеним јајетом“, са овом жељом и уз запаљену свећицу некад је почињао ритуал фарбања.

Постоји обичај да се прво јаје боји црвено, оно се чува до следећег Ускрса и назива се „чуваркућа“. За добијање црвене боје коришћене су биљке сакупљене током лета и посебно на Јовањдан, у време летње равнодневнице, као што су вранилова трава, метвица или кора од шљиве или трешње. Међу најстаријим коришћеним сировинама за добијање црвене боје био је и сок од цвекле, као и егзотично бразил-дрво /Caesalpinia echinata/ које су бојаџије увозиле за своје потребе. Још на празник Цвети – недељу дана пре Ускрса, делићи тог дрвета потапали су у воду. После црвене, жута боја се најчешће користила за једнобојна јаја. Разне нијансе ове боје су се лако добијале од појединих биљака, ораховог лишћа или коре јабуковог дрвета. Од куваних љуски црног лука могла се добити мрко-црвена боја. Зелена је такође омиљена боја за фарбање јаја, јер симболише природу, а добијала се од свежег сока коприве. А најлакши начин за бојење јаја популаран је и данас – у воду се додаје пар капи уља и јаја се узастопно потапају у различите боје.

Обична разнобојна јаја била су део хране током 40 дана после Христовог Васкрсења. Међутим, писанице нису коришћене за туцање, већ су се поклањале важним гостима или драгим особама. Оваква јаја су служила као украс за кућу, стављана су на почасно место и чувана дуже времена. У западним крајевима Бугарске најлепше осликана јаја зову се „перашке“. Да би се неко јаје лепо украсило шарањем, потребно је било много стрпљења и љубави, али и вештине. Девојке су ускршња јаја декорисале посебним мотивима, са порукама за лепу љубав, дуг живот и породичну срећу. Њихово бојење је било праћено песмама‚ пуним симбола и страсних жеља.

Орнаменти који су некад коришћени за шарање јаја, добијани су различитим техникама. У неким подручјима Бугарске и данас се изводи једна прилично сложена техника. У растопљени восак умаче се птичје перо или неки загрејани оштар предмет, а потом се воском по куваном, али неофарбаном јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, приликом бојења на јајима остају беле нацртане фигурице и слова. На тај начин се постиже ефекат истицања мотива.

Најраспрострањенија декоративна техника било је шарање јаја лишћем. Наиме, оно се уљем или беланцетом причврсти за јаје, које се стави у танку чарапу, а потом боји. Након фарбања, чарапа и лишће се скину и на месту где је било лишће, остају необојена места налик на орнамент. Зависно од облика и симболике лишћа - детелине, руже, невена, писаница је имала значај праве љубавне поруке.

Ручно осликана ускршња јаја могу бити права ремек-дела. Таква су јаја исцртана иглом или ножићем. Овом вештином су изузетно владали монаси – резбари који су израђивали крстове и друге богослужбене предмете. У духу свог заната, они су украшавали јаја хришћанским мотивима и библијским сценама и даривали их у данима великог благдана.

Године 1912. бугарски етнограф Димитар Маринов посетио је Зографски манастир на Светој гори. Ускршња јаја која су му тамо поклонили, описао је „као необично сликовиту лепоту“. Овом бугарском научнику дугујемо и колекцију фотографија и описе јаја који се чувају у Етнографском музеју у Софији. У збирци се налазе јединствене слике такозваних јаја „китанчета“ како су лепе писанице звали у неколико села око града Самокова, у Западној Бугарској. У овом крају развиле су се технике украшавања јаја разним вуницама које се лепе или нашивају на обојена јаја. Био је обичај да такве писанице жене даривају куму, родитељима, деверу, а цуре – само свом драгану.

Превод: Марина Бекријева