На Велики петак делимо патњу Спаситеља и учимо се да праштамо

Велики петак је најтужнији и најсветији дан у хришћанском календару, када се верници са болом и страхопоштовањем сећају страдања, распећа и смрти Господа Исуса Христа. На Велики петак не чују се звона и не служи Света литургија, већ Царски часови, јер је то дан када је Исус Христ, који је установио свету тајну еухаристије, разапет на крсту на брду Голгота код Јерусалима, где је и преминуо.

У православним храмовима се на Велики петак износи плаштаница на којој је приказано Христово полагање у гроб. Христос на плаштаници је обично извезен или насликан. Плаштаница се износи на вечерњем богослужењу и са Јеванђељем се полаже на средини храма, на посебном столу. Следе богослужбене песме којима се описује жалост и патња Богородице због смрти њеног сина. Верници се поклањају плаштаници, која симболизује Христов гроб, и целивају је. „Тугујемо за Оним који је дао живот свој на крсту да бисмо ми имали вечни живот и истовремено Га величамо и захваљујемо Му на томе што је крсном смрћу извршио наше искупљење,“ каже проф. Иван Желев у специјалном интервјуу за Радио Бугарску. Зато, на Велики петак, свако ко у себи носи макар честицу Бога поклања се Спаситељевој жртви за нас.

У Бугарској, али и другим балканским земљама, плаштаница се излаже у цвећем украшеној кувуклији, која симболизује Гроб Господњи. Уз плаштаницу, износе се и Јеванђеље и Крст. Верници се поклањају и целивају плаштаницу, Јеванђеље и Крст. Обичај је да се верници после целивања плаштанице провлаче испод кувуклије, чиме симболично силазе у гроб, где остављају гордост и самољубље, како би са Спаситељем васкрсли у нов живот – у братској љубави, смирењу и бризи за ближњега свога.

Према речима проф. Желева, није толико важно да ли ћемо се провући испод плаштанице или не. Важно је да нађемо духовно смирење и да се покајемо:

„Целивање плаштанице и клањање до земље пред Спаситељем који је својим страдањем на Крсту преузео грехе свих нас на себе, најмање је што можемо учинити за Њега. Провлачење испод 'стола' није неки магични чин, који ће нам аутоматски донети неку духовну награду. Одлазимо у цркву – чак и они који нису неки верници и не практикују редовно своју веру, и они осећају потребу да оду у цркву и кажу: 'Боже, опрости ми!' Само ове тако једноставне речи. Међутим, потребно је да променимо себе, а не само да их изговоримо. Покајање и грчка реч за раскајање означава промену у мишљењу. Дакле, морамо променити своје размишљање, а не само да извршимо неки чин као што је провлачење испод плаштанице и одједном се деси нешто магично. Прво мора доћи до промене у размишљању људи, у нашим душама.“

Зато и свештеници позивају вернике који заиста желе да се припреме и осете благодат Светлог Христовог Васкрсења да буду истински присутни. Да истовремено доживе неизмерну тугу и неизмерну захвалност. Да душом осете патњу Спаситеља који се гуши од бола, али прашта својим мучитељима. Јер је праштање мера љубави. То је пример како опростити када смо неправедно повређени. У том тренутку смо позвани да опростимо, не зато што онај ко нас је повредио то заслужује, већ јер нам је Бог много тога опростио.

Парадокс је да је Спаситељ света био назван разбојником и разапет заједно с разбојницима на крсту,“ истиче проф. Желев и додаје:

„Све је то описано у богослужбеним текстовима, о томе се чита и пева током тих дана. Нажалост, оно што је описано у тим химнама нама није потпуно разумљиво, али је тако лепо описано, јер су их писали најбољи песници у раном средњем веку. Они су створили рану химнографију, како ми зовемо богослужбене химне. Оне се и данас изводе, а превели су их, рекао бих, на један савршен начин, света браћа Ћирило и Методије и њихови ученици. Затим, кроз векове, до времена Светог Патријарха Јефтимија, тј. до 14. века, све је већ било преведено на старословенски језик и ми данас имамо те текстове.“

Зато, свако ко жели да проживи догађаје током Страсне седмице може да о њима нешто више сазна из текстова у Новом завету, које су написали Христови ученици јеванђелисти Лука, Матеј, Јован и Марко. Могу их пронаћи и у новој апликацији Бугарске православне цркве, у одељку Библија,“ рекао је проф. Желев.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова