Отац Максим из манастира Кикос – са љубављу и бригом о Бугарској

На планину Троодос, на Кипру, свакодневно пристижу верници из целог света да се поклоне чудотворној икони Пресвете Богородице Умиљење у манастиру Кикос. А посебно је живо током великих хришћанских празника. Многи Бугари такође долазе у тај манастир.

„Бугарски траг“ у савременом развоју ове свете обитељи је манастирски економ отац Максим. По оцу је Бугарин, по мајци Кипранин, а дипломирао је на Пловдивском универзитету „Пајсије Хиландарски“. Отац Максим предаје и веронауку у Бугарској допунској школи „Родна стреха“ на Кипру.

Како је отац Максим постао део ове светиње? Његова прича нас враћа у 2007. г, када је први пут са својим школским друговима посетио манастир Кикос.

„Одлучио сам да се преместим у манастир још пре него што сам завршио четврти разред средње школе,“ почиње своју причу отац Максим. „Овде сам живео скоро осам месеци, а онда су ме послали да студирам теологију. Положио сам испите у Солуну. Али смо са једним од браће из манастира Кикос, митрополитом Исајом, посетили Пловдивску митрополију, где сам, уз благослов митрополита Николаја, уписао Пловдивски универзитет. Затим сам завршио постдипломске и докторске студије у Москви, вратио сам се на Кипар где сам се 2021. године замонашио. Недуго након тога, милошћу митрополита Никифора (игумана манастира Кикос – прим. аутора), који је у мени препознао неке квалитете, постављен сам за економа главног манастира, што је највиша административна функција у манастиру. Као економ, одговоран сам за дочек гостију, за близу 100 радника који су део манастирског особља од 250 чланова, као и за економске активности и све што је везано за његово управљање.“

Иако је манастир Кикос ставропигијални, он је само духовно потчињен Светом синоду Кипарске православне цркве. Економски је потпуно независан од њега. Зато и сви остварени приходи остају у манастиру. Њима се манастир издржава, али и финансира и спроводи низ других активности у корист друштва – помаже сиромашним породицама, одржава сопствене социјалне установе – домове за старе, за децу и особе с инвалидитетом, помаже и рад других социјалних организација и служби. Манастир Кикос има сопствену полицијску и ватрогасну службу, службу за хитну медицинску помоћ, музеј и 9 продавница и своја газдинства.

„Манастир Кикос није испоснички. Наш манастир је отвореног типа, а монаштво – друштвено. Отворени смо за сваког човека – за госте, ходочасничке групе, за туристе. Наша обитељ своја врата отвара у 4.30 сати ујутру и прима посетиоце до 18.30 сати зими, односно до 19.30 – током летњих месеци. Без ограничења. И то је оно што нашу обитељ чини посебном. Дакле, отворена је за све активности које стављају човека у центар.“

У ствари, сличну улогу је манастир имао још у првим годинама постојања. За то се везује и легенда о чудотворној икони Пресвете Богородице, која се чува у храму Кикоса.

„У 11. веку, пре него што су на овом месту подигнути храм и манастир, ту је живео монах по имену Исаја. Био је велики аскета који је живот посветио Христу. Код њега су често долазили византијски владари. Војни управник кипарског дела царства Емануил Вотомид, који се упознао с тим монахом, добио је просветљење од Божје мајке да мора да пренесе икону Пресвете Богородице Умиљење из Константинопоља у Кикос, у годинама пре него што су Франци ушли и опљачкали све. Емануил и Исаја су отишли код византијског цара Алексија I Комнина. Међутим, он није поверовао да је то просветљење од Деве Марије. И она му се јавила. Тако је цар Алексије I Комнин предао икону и обезбедио земљиште за изградњу манастира.“

Отац Максим је дубоко повезан како са Бугарском тако и са бугарском заједницом на Кипру. Често код њега долазе наши сународници који живе у тој острвској држави. Предаје веронауку у једној од бугарских допунских школа на острву. Каже да је Бугарска за њега нешто веома драгоцено и посебно. Воли да комуницира са бугарским свештеницима, као и с нашим људима који посећују Кипар. Међутим, оцу Максиму је Бугарска и болна тема:

"Стање Бугарске ме брине, не свиђа ми се начин на који политичари делују,“ каже он и наставља: „Нисам задовољан ни начином на који делују мирјани. Али ме зато радује начин на који се понаша црква, јер се она труди да ради колико јој дозвољавају. Државници морају да схвате да ако не помогну цркви, бугарски народ неће напредовати. Видим и радујем се бугарским јерарсима који вредно и неуморно раде за своју паству и молим се, смирено се молим и недостојно се молим да им Бог да снагу. Наши људи морају да знају да где год живели – у САД, Канади, Аустралији, на Кипру, у Шпанији или у Италији, ми остајемо Бугари. И боли нас због свега лошег што се дешава у нашој земљи. И молимо се за просперитет и духовно израстање државе и бугарског народа.“

Према речима оца Максима, пут ка напретку је када и деца одрастају у општењу с Богом.

„Веронаука у школама је веома важан део образовног система. Оно што треба да се разуме јесте да верска настава може донети само добро и да изгради добре људе,“ убеђен је отац Максим и наставља: „Када деца одрасту, имаће то семе, које ће Бог заливати и тако ће дете израсти у доброг човека.“

Питамо оца Максима какво је искуство Кипра с верском наставом?

Црква је овде увек играла важну улогу. Зато је и веронаука део ДНК кипарске просвете. И за сваку важну одлуку у вези са наставним плановима и програмима, Министарство просвете се консултује са кипарском црквом... Јер је црква темељ сваке хришћанске државе. Њен језик понекад зна да буде оштар, али је морамо послушати јер јерарси говоре оно што је говорио Исус Христ.“

Како деца из бугарске школе у којој отац Максим држи часове веронауке доживљавају Божје речи?

„Оно што видим је да чак и деца из мешовитих бракова показују интересовање. На моје часове долазе сви ученици, чак и њихови родитељи. А то је порука да људи траже Бога. Важно је, међутим, израдити добар наставни програм и да све буде прилагођено њиховом узрасту, како би разумели оно што уче. Бугари на Кипру су веома отворени за богословску мисао, све док се све ради пажљиво, с љубављу и без критике. Исто то важи и за децу,“ закључио је отац Максим, економ манастира Кикос.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова