Иван Иванов прича емигрантске приче у подкасту „Америка на бугарски начин“

Један бугарски емигрант је створио подкаст „Америка на бугарски начин“ да би охрабрио људе који оклевају да направе први велики корак ка новом животу, а друге – да остану у Бугарској, јер се такозвани амерички сан може остварити било где.

Као и многе друге добре идеје, идеја за подкаст је настала случајно. Иван Иванов, који већ 15 година живи у САД, је видевши како емигранти из балканских земаља развијају сличну активност одлучио да управо на овај начин допринесе „бар мало“ бугарској заједници. „Идеја ми се вртела по глави шест месеци. У то време сам успео да направим студио, нађем свог првог госта и коначно добијем одличне критике“, каже он након 10 снимљених епизода.

Бугарин је први пут стигао у Америку 2006. године као студент да би неколико месеци радио тамо. Четири године касније добио је „зелену карту“ и као и сви емигранти почео све од нуле. Први посао био му је у кухињи на острву Каталина. Данас је предузетник,  креатор садржаја и оснивач агенције која помаже компанијама да кроз стратешки видео садржај изграде ауторитет.

„Сви Бугари који смо овде дошли, имамо занимљиве приче, које вреди сачувати. Ја им помажем да виде да нису сами у својим свакодневним причама, мукама, патњама и успесима, да постоје и други људи који су прошли сличан пут. Када сам пре 20 година желео да дођем у Америку, хтео сам да негде пронађем сличне информације и видим какав ме живот чека. Долазимо мало завезаних очију – вежемо повез преко очију и крећемо, не знајући куда идемо. Зато се надам да ћу овим подкастом успети да помогнем некоме ко је одлучио да дође овде, жели да се повеже са Бугарима и чује више прича.“

На почетку свог емигрантског пута Иван Иванов је био очаран визијом коју Америка нуди о томе шта је могуће постићи, посебно у великим градовима попут Лос Анђелеса и Лас Вегаса, видети примере како покренути приватни посао и зарадити новац, започети чак и кратак разговор са било ким. Међутим, он види и једну ману – за разлику од Бугарске, у Америци се теже стварају пријатељства.

Емотивно, преко океана, Иван Иванов се враћа на Балкан, проналазећи своју животну сапутницу –  Српкињу Николину. Тренутно њих двоје одгајају свог трогодишњег сина у окружењу где се говори бугарски, српски и енглески језик. „Имам среће јер су нам културе веома блиске, наше традиције, игре и храна су сличне“, каже он. У Лас Вегасу Бугарин је у контакту и са великом балканском заједницом, укључујући наше земљаке.

Обично сваке године Иван Иванов у летњим месецима путује у Бугарску. На питање шта прво уради када се врати у домовину, одговара:

„Пошто поврћа попут бугарског нема нигде другде у свету, прво направим салату са свежим парадајзом из баште и сиром, затим следе сусрети са породицом. Овог пута имам мало другачије планове – када дођем кући, волео бих да направим неколико подкаста са Бугарима, који су живели у Америци, али су се вратили у домовину. Биће занимљиво чути њихове приче и какав им је живот данас.“

Наравно, и сада ће Иван Иванов са собом довести свог сина: „Трудим се да му пружим што више могућности за контакт са Бугарском, са баком и деком, како би могао да доживи наше традиције, културу, а такође и да научи бугарски језик, јер је то у Америци прилично тешко“, каже он.

И пошто смо са Иваном Ивановим разговарали уочи превремених парламентарних избора код нас, емигрант је изнео свој став о одговорности сваког грађанина – без обзира на то где се он налази.

„Гледано у целини, нисам баш загрејан за политику. Мислим да човек треба сам да се побрине за себе и свој живот. Не гласам на бугарским изборима јер не живим у земљи и немам довољно информација које би ми омогућиле да изаберем праву странку или особу. Не гласам ни на америчким изборима, иако сам амерички држављанин. По мом схватању живота, сви би требало да тежимо да напредујемо и помажемо једни другима – не да се ослањамо само на једног човека или на 240 људи, колико има посланика у Бугарској. Када се цела земља и народ уједине и иду у једном правцу, ствари ће кренути на боље.“ 

Према Ивану Иванову, формула успеха је не предавати се и не очајавати ни у најтежим тренуцима. Кад би могао да врати време, рекао би оном журкашу, кога је видео у огледалу пре једне деценије, да не живи дан за даном, него да почне да гради нешто вредно што ће га чекати у будућности.

 

Извор: Интервју Марије Самичкове, сараднице Радио Бугарске из Лас Вегаса, САД

Текст: Дијана Цанкова

Превела: Албена Џерманова