Пре 160 година рођен је велики бугарски песник Пенчо Славејков

Пенчо Славејков је рођен 27. априла 1866. године у Трјавни као најмлађи син песника Петка Рачова Славејкова (1827–1895) и Ирине Славејкове – ћерке богатог становника Трјавне. Његова породица је била велика – са седморо деце. Још у детињству Пенчо је био сведок друштвених и политичких борби у којима је учествовао његов отац – како против фанариота пре Ослобођења, тако и касније у дебати приликом израде основног закона новоослобођене Бугарске – Трновског устава (1879), читамо у чланку који је о песнику објављен на страници Архивског фонда БНР.

Пенчо Славејков је школске године провео у Трјавни и Старој Загори, а обележила су их сећања на ослободилачку борбу. После ослобођења наставио је школовање у Сливену, Трнову, Софији и Пловдиву. Након тешког смрзавања док се клизао на залеђеној реци Марици у Пловдиву оболео је од тешке болести која је довела до парализе живаца. Лечење у Пловдиву, Софији, Бечу, Паризу, Лајпцигу и Берлину је било безуспешно. Стечени инвалидитет оставио је дубок траг на цео његов живот. Млади Славејков је морао поново да научи да говори, пише и хода. Међутим, ово искушење је изоштрило његову осетљивост и запажање, претворивши патњу у својеврсног духовног учитеља који га је уздигао.

Године 1892. отишао је у Лајпциг, где је студирао филозофију и похађао предавања из других хуманистичких наука. Након повратка у Бугарску почетком 1898. године Пенчо Славејков је изабран за пуноправног члана Бугарског књижевног друштва (данашње Бугарске академије наука – БАН). Радио је као наставник и заменик директора Народне библиотеке. Кратко време, од 1908. до 1909. године, руководио је и Народним позориштем, где је у то време уметнички секретар био Пејо Јаворов.

Године 1909. Пенчо Славејков је заједно са професором Василом Златарским послат у Русију. Задатак је био преношење костију и поклоњене личне библиотеке професора Марина Дринова, као и учешће у свечаностима поводом 100-годишњице рођења Николаја Гогоља. Дана 20. јуна 1910. године одржао је смео говор против сазивања Словенског сабора у Софији. Нови министар народне просвете, Стефан Бобчев – кустос Словенског сабора, га опозвао и разрешио са места директора Народне библиотеке. Упућен му је понижавајућу предлог –  да преузме место кустоса школског музеја при Министарству народне просвете. Славејков је био инвалид, а његова будућа канцеларија се налазила на четвртом спрату, у згради без лифта. Увређен, песник је одбио да преузме ову дужност и напустио је Бугарску, осуђујући себе на добровољно изгнанство.

Славејков је до краја живота имао дубоку емоционалну и духовну везу са песникињом Маром Белчевом, удовицом Христа Белчева, министра финансија у кабинету Стефана Стамболова. Након што је напустио Бугарску песник је кренуо у Швајцарску, а затим се настанио у Риму. Околности око отпутовања из домовине озбиљно су погоршале његово ионако крхко здравље. Дана 23. маја 1912. године Мара Белчева и Пенчо Славејков су стигли у мало туристичко место Брунате, смештено између језера Комо и града Кома у Италији. Исцрпљен годинама напорног рада, огорчен и мучен помишљу на неизвесну будућност, Славејков је умро у егзилу 28. маја 1912. године, у хотелу „Бела Виста“.  Посмртни остаци Славејкова пренети су у Софији 1921. године.

У јануару 1912. године, шведски писац Алфред Јенсен, члан Института за Нобелову награду, предложио је Пенча Славејкова за Нобелову награду за књижевност за његову поему „Крвава песма“, али због песникове смрти, Нобелови комитет није размотрио Јенсенов предлог.

Збирка поезије Пенча Славејкова „Сан о срећи“ (1906) и оригинална књига „На острву блажених“ (1910), написана у облику антологије са делима 19 песника које је измислио Славејков, неспорна су ремек-дела бугарске лирске поезије.

 Славејков је аутор и књижевних студија и есеја, фолклорне збирке „Књига песама“ (1917) и др. Преводио је дела немачких песника, а писма која је оставио, су примери уметничке прозе, драгоцена документација песниковог стваралачког и духовног света и његове богате културе.

Уредио: Иво Иванов

Превела: Албена Џерманова