Како се чува бугарски идентитет у мултикултуралном окружењу Јужних Словена?

Бугари који живе у Хрватској су мала, али сложна заједница. И инсистирају да бугарска култура и језик буду део живота млађих генерација, без обзира на то да ли одрастају у бугарским породицама или су из мешовитих бракова. У то нас уверава Иглика Касабова, руководилац Бугарске допунске школе „Иван Вазов“ у Загребу. У овој школској години њу похађа 38 деце.

„Школу похађају не само деца из Хрватске (из Шибеника, Сплита, Дубровника и Ријеке) већ и деца из региона – из Љубљане у Словенији и Сарајева у Босни и Херцеговини.“

Главно језгро бугарске заједнице у Хрватској чине потомци такозваних старих емиграната, већином баштована. Ситуација за прве емигранте из Бугарске била је таква да нису могли активно да практикују свој језик – да говоре бугарски и пишу ћирилицом. Иначе, они и данас имају бугарску самосвест и изузетно су активни у догађајима заједнице.

„Људи из новије имиграције, којој и ја припадам, у Хрватској су се нашли углавном стицајем околности. На пример, ја сам дошла јер је мој муж добио привремено запослење у бугарској компанији, која је проширила своје пословање у Хрватској. План нам је био да останемо привремено, на годину или две дана, али ту смо и данас, 10 година касније. Наш син је средње образовање завршио у Хрватској и сада је студент, а наше ћерке, од 9 и 12 година су само рођене у Бугарској –  цео свој свесни живот проводе овде“, наставља своју причу Иглика Касабова.

Потреба да образују своју децу на њиховом матерњем, бугарском језику, подстакла је Бугаре у Хрватској да оснују Бугарску допунску школу у Загребу.

„Уз подршку бугарске амбасаде и са Хрватско-бугарским друштвом као корисником, пре 7 школских година отворили смо Бугарску допунску школу. Наравно, добре вести се брзо шире. Наше колеге и пријатељи из Словеније су одлучили да још немају довољно деце да би отворили школу, и ми смо им пружили прилику да деца из те земље уче код нас на даљину“, каже Иглика Касабова.

Неки од ученика су двојезични и тројезични, тј. говоре хрватски, бугарски и још један језик. Проблеми у њиховом образовању су слични онима у другим Бугарским допунским школама, признаје наша саговорница:

„Специфично за нашу децу у иностранству је то да је страна школа водећа, односно – њихов први језик је енглески, немачки или француски. Други језик је бугарски, а трећи – језик земље у којој живе. Други део деце је из мешовитих бракова између Хрвата и Бугара, па је хрватски доминантан језик. Писање ћирилицом је за њих изазов и то им је заједничко. То захтева стрпљење. Процес је спор, течно почињу да читају и пишу тек у другом или трећем разреду. И заправо, одатле почиње велики спринт – треба надокнадити све што смо већ пропустили. Акценат стављамо на жељу за учењем, на мотивацију. Ако изгубимо мотивацију код деце, смањује се и мотивација родитеља. Јер је бугарска школа додатна обавеза како за децу тако и за родитеље.“

На питање да ли се на часовима изучавају историјске чињенице о бугарско-хрватским односима, Иглика Касабова одговара:

„Увек повлачимо паралеле и то је неизбежно. Трудимо се да дамо општу слику – шта нам је заједничко, које су додирне тачке између различитих словенских народа у историјском и савременом контексту. У Хрватској имамо веома јаку мањинску заједницу и заједно организујемо многе заједничке активности. Сваке године у септембру су Дани мањина. Овај догађај окупља представнике различитих култура – Србе, Македонце, Мађаре, Пољаке, Чехе, Црногорце, Босанце. У Хрватској смо познати по нашим народним ношњама и по храни, коју радо припремамо за наше госте и пријатеље.“

Када говоримо о Хрватима, треба рећи да они у последње време показују интересовање за нашу земљу, посебно за фолклор и туризам, каже нам Иглика Касабова.

„Поводом 1. марта позвали су ме у Горноградску гимназију у Загребу, да прославимо дан Мартенице и да испричам како је настала традиција мартенице и какву поруку она носи. Било је повећано интересовање средњошколаца – више од 40 деце је учествовало у радионици израде мартеница. Док смо их правили било им је веома занимљиво, сликала су се… Велики део те деце спремао се да оде у бугарску школу у оквиру Ерасмус програма.

Ваља истаћи да у Горноградској гимназији имамо бугарску учионицу. Након великог земљотреса пре неколико година у Загребу, бугарска влада је направила донацију овој школи, која је историјски повезана са нама, Бугарима. После ослобођења наши ученици и студенти су се школовали у Загребу као стипендисти Јозефа Штросмајера – он је улагао у њих како би могли да дођу и студирају у Загребу. Међу њима су многи познати научници – физичари, математичари, метеоролози, хидролози. Надам се да ће ове историјске везе ојачати и савремене везе. Постоји интересовање и за туризам у Бугарској – за Црно море у летњим месецима, за културно наслеђе Пловдива, Великог Трнова, Софије. За неке Хрвате ми смо чудни и егзотични, али смо им свакако пријатни, јер смо ипак Словени, имамо много заједничких навика, заједнички поглед на свет. И не заборавимо да имамо и све више мешовитих бракова – између Хрвата и Бугара...“, рекла је на крају нашег разговора Иглика Касабова

Превела: Албена Џерманова