Јовчо Караиванов – колос међу извођачима тракијских народних песама

Јовчо Караиванов (18. март 1926 – 31. март 1996) остао је упамћен као „колос и недостижна планина међу певачима тракијских народних песама“ и као „епоха у нашој фолклорној култури“. Рођен је у селу Селиминово, надомак Сливена, у југоисточној Бугарској.У младости је радио у текстилним фабрикама, а средњу школу завршава тек у 21. години. Потом дипломира на Правном факултету Универзитета у Софији. Иако је пред њим била извесна каријера успешног адвоката, Караиванов бира пут народног певача – вођен снажном, готово судбинском страшћу према музици која је његовом животу дала смисао и пуноћу.

Његов природни таленат, изузетан лирски глас и богат репертоар доводе га пред микрофоне БНР и у Државни ансамбл за народне песме и игре, под руководством Филипа Кутева. Наступа широм света – у Швајцарској, Француској, Русији, Ираку, Либану, Монголији, Кини.

Као извођач префињеног укуса и високих критеријума, Караиванов прославља фолклор свог родног краја. Тракијске песме у његовим интерпретацијама постају изузетно популарне и до данас остају део репертоара бројних певача и ансамбала.

Годинама је био и посвећен педагог. У познијим годинама радио је у редакцији за народну музикуБНР, где је водио рачуна о очувању чистоте музичких дијалеката у песмама које су се снимале. Приликом припреме репертоара често се саветовао са истакнутим фолклористима Бугарске академије наука. Један од његових блиских сарадника и пријатеља, академик Николај Кауфман, назвао га је „срећном појавом у нашем музичком животу“ и „једним од највећих достигнућа бугарске народне певачке школе.“

Великим фолклорним концертом у софијском НДК обележен је Караивановљев 70. рођендан. На сцену излази Николај Кауфман и пред публиком анализира уметничке квалитете његовог певања – речи које су остале сачуване у „Златном фонду“ БНР:

„Чист тракијски језички и музички дијалект; искрена, непретворена емоционалност; богата, али сажета, ненаметљива орнаментика, строго дозирана према карактеру песме; изузетан дар за музичку и вербалну импровизацију; логична музичка фраза – са једва приметним динамичким нијансама; висока естетика у избору и интерпретацији народне песме; беспрекорна интонациона чистота; умерено лепо вибрато, различито од савременог изобличавања и претеривања традиционалног вибрата. Као целина, могао бих то назвати ‘Јовчовим извођачким стилом’, који га јасно издваја од свих других великих народних певача. Свој велики уметнички пут прешао је у тесној вези са Радио Софијом. Његов траг је видљив и чујан у целој Бугарској – данас и у далекој будућности.“

Караиванов је те вечери био истински срећан – сала је била испуњена, концерт свечан и достојан његовог имена. Видно узбуђен, обратио се публици, присећајући се детињства, мајке која је непрестано радила и певала, свог професора из гимназије у Сливену – великог музичара Миша Тодорова, као и сусрета са митрополитом Евлогијем сливенским, који му је у тешком тренутку пружио подршку и благословио га речима:„Нека твоје песме буду твоје молитве. Умеј од сваке песме да направиш молитву!“

У последњим минутима обраћања, певач је тихо рекао:„Волео сам живот. Волим га и сада – кроз песме које знам од баке и од мајке. Посебно ме је дирнуло када је мајка певала песме које у основи имају неко веровање или нешто слично.“Затим је испричао садржај једне од својих омиљених песама – причу о младићу који мајци открива чудан сан и страх да тај сан наговештава његову смрт. Потом је запевао.

Сала, испуњена поштоваоцима, пријатељима, колегама, уметницима, новинарима и политичарима, одјекнула је аплаузом.Само неколико сати након завршетка концерта – Јовчо Караиванов је напустио овај свет.

Превела: Свјетлана Шатрић