Празнујемо Вазнесење Господње – Спасовдан

Спасовдан, како је у народу уобичајено, или Вазнесење Господње, један је од десет празника посвећених Христу. Вазнесење спада у покретне празнике – увек пада у четвртак, четрдесет дана после Васкрса. По хришћанском учењу, после Васкрсења, Христос је боравио на земљи са ученицима четрдесет дана, учећи их и учвршћујући њихову веру после Голготе и распећа. Тога дана завршио се Христов боравак на земљи, ради спасења и искупљења људског рода. Христос се пред апостолима, благосиљајући их, вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца, а после тога апостолима се вратила њихова вера, радост и храброст.

На свој дан свети Спас откључава небо да би се на земљу излила ситна киша, да би било довољно жита и хлеба током године. Овај митски лик веома је сличан лику светог Георгија. И он поткива свог коња рано ујутро да би обишао зелене њиве и поникле усеве. И на Спасовдан, баш као и на Ђурђевдан, свака кишна кап драгоцена је као злато. А у ноћи уочи празника обистињују се чак и немогуће жеље. Тада је право време да се молитвама обрате свецу да им подари децу, здравље, сапутника у животу… За Спасовдан везани су бројни ритуали за кишу, плодност, избављење од неизлечивих болести…

У фолклорној традицији постоји забрана радити четвртком од Ускрса до Спасовдана. Тога дана домаћице се не смеју дотаћи зеленила, нити прати и простирати веш – да град и суша не униште летину. Верује се да тада Господ Бог сакупља душе пуштене на Велики четвртак. Жене одлазе на гробље и деле обредни хлеб, кољиво, млеко и обавезно – прве зреле трешње. Са собом носе и орахово лишће којим прекривају гробове…

Росен, роксосан, селим – овако се у различитим крајевима Бугарске зове јасенак, дуговечна лековита биљка која цвета у мају и јуну. Стабло јој је високо скоро метар, а цветови су обично ружичасти, бели или црвенкасти са пурпурним цртицама. На стаблу и гранама има пуно длакавих жлездица које садрже мирисаво етерично уље, које испарава у топлим летњим вечерима, стварајући над биљком мирисаву маглицу. Јасенак је лековита биљка, али нити се пије, нити ставља на ране, зато што је отровна. У народу се каже да овом биљком русалке лече од злих болести. Иначе, сматра се да је јасенак омиљено цвеће овим митским бићима, која могу да нашкоде човеку, али и да га излече од неизлечиве болести. Од јасенка русалке плету венце и стављају их себи на главу. Током целе године ове бајне лепотице живе накрај света. Код људи долазе само једном годишње – у пролеће, када треба да попрскају росом зелена житна поља, да би било довољно пшенице, односно хлеба. У Бугарској се ово време зове „русална недеља“.

И дан данас уочи Спасовдана иде се „по росен“, односно бере се јасенак. Верује се да управо тада ова лековита биљка лечи многе болести и помаже нероткињама. Сматра се да је ваљање у росној трави пред свитај зоре јако лековито. Они који проводе ноћ под ведрим небом, на мирисавим пољанама јасенка, обавезно морају да буду у пратњи побратима или посестрима са којима нису у крвној вези. Носе са собом храну и дарове за русалке – кошуље, мараме, чарапе, вино и ракију, хлеб и печену кокошку. Ако неко преспава под стаблом јасенка, а поред своје главе стави зделицу са водом, кад се ујутру пробуди и нађе у води макар и латицу „русалског цвета“, онда је то сигуран знак да ће га митска створења избавити од болести.

Превела: Катарина Манолова

Уредила: Албена Џерманова