Вера у коферу срца – Гергана Георгијева из Ирске

Представљамо вам инспиративну причу о неутољивом бугарском духу и православној вери коју човек носи из родног дома, дубоко у себи, где год да оде. Гергана Георгијева гради каријеру у Даблину као софтверски инжењер у националној авио-компанији Ирске. У искреном разговору, ова Бугарка рођена у Ћустендилу прича нам о свом животном путу – од свесне одлуке да се крсти и да похађа богослужења у православним храмовима у иностранству, до решености да учествује у стварању Бугарске православне црквене заједнице у Даблину – цркве грађене не од камена, већ од људских душа и судбина.

Ове године Бугари у Даблину заједно су дочекали Васкрс свечаном литургијом, а Гергана за Радио Бугарску и подкаст „Мост вере“ дели своје емоције и сан о редовном богослужењу на матерњем језику.

„То ми је била жеља од првог дана, од када сам стигла на ирско тло. Јер где год да је човек, он увек носи своју веру са собом“, каже она. „Нема ништа лепше него чути бугарски језик, бити део бугарског празновања са нашим традицијама за Васкрс, Божић, Ђурђевдан. Ја сам Гергана и за Ђурђевдан волим да одем негде где могу да уживам у нашим обичајима и где једни другима честитамо на бугарски начин.“

• Бугари у Даблину се окупљају на васкршњој литургији на матерњем језику

После 13 година живота у иностранству, занимљиво је чути како је Гергана попуњавала празнину због непостојања бугарског храма и црквене заједнице на Острву.

„Ми, Бугари, за празнике се обично окупљамо по парковима или другим местима и заједно славимо. А духовни живот у Даблину најчешће водимо у грчкој цркви, која нам је најближа. Али бугарска црква је увек са нама. Ја увек носим са собом икону Светог Георгија, поклон мојих родитеља, и икону Свете Богородице, тако да је вера увек уз мене“, прича она.

Подсећамо се и речи митрополита Антонија да је Црква пре свега заједница људи, и да је за њено стварање, поред Божје воље, неопходна и људска спремност. У том духу поставља се и питање – да ли је лично спремна да учини све како би та заједница заживела?

„Апсолутно. Помоћи ћу колико год могу, од срца, да се то оствари, јер знам да звучи као клише, али где је један Бугарин – ту је и Бугарска. Што нас је више, то ћемо лакше све изградити. Свесна сам одговорности, знам да има много корака, разговарала сам и са амбасадорком Вањом Андреевом, али не мислим да је то немогуће. Само треба да се окупимо и да радимо заједно“, категорична је Гергана.

Иначе, у Даблину делују парохије више помесних православних цркава, али своје храмове имају само Грчка православна црква и Руска црква.

Наша саговорница додаје да у авио-компанији ради са људима различитих националности, и да је интересовање за бугарско богослужење међу њеним колегама било изненађујуће велико. Већина су Ирци католици, али међу странцима има и Срба и Румуна који немају своје сталне храмове, па су показали велико интересовање.

„Око мене има много људи, не само Ираца, већ и других националности. Када сам им рекла да ће се одржати бугарска служба, сви су желели да дођу, али сам им рекла: ‘Сачекајте мало, прво дајмо прилику Бугарима, па ћете онда ви.’ Али људи заиста желе да долазе у цркву – не само из наше заједнице. Има и много мешовитих парова који своје ближње желе да упознају са нашим православним традицијама и вером. И надам се да ће ускоро бити и венчања, крштења...“

То је суштински део живота црквене заједнице – заједничко проживљавање и радости и туге. Важно је да се настави окупљање недељом на литургији и да заједница расте и јача. А како своју будућу заједницу види за годину или пет?

„Да буде венчања и крштења, да храм буде пун, да одјекују прелепа појања и молитве. То је мелем за душу. Барем за мене“, одговара без размишљања Гергана Георгијева.

Ако постоји воља, постојаће и црквена заједница. Све остало доћи ће само од себе – Бог ће додати оно што недостаје.

„Све зависи од нас самих. Нико други не може то да уради уместо нас. Ми сами се морамо за то побринути. Тако је увек било и тако ће увек и бити“, уверена је она.

Превела: Свјетлана Шатрић