Денка Цанева и њен живот у Чилеу и Минхену, али увек са Бугарском у срцу

Живот наше земљакиње Денке Цаневе подсећа на узбудљив роман, чија су поглавља написана на два континента, али увек са Бугарском у срцу.  Данас је она једна од активних чланова бугарске заједнице у Минхену, где са енергијом и љубављу ради на очувању матерњег језика и традиције међу најмлађима – учитељица је у две бугарске школе у ​​баварској престоници.

„’Паисије Хилaндарски’ је прва школа у Минхену и стара је више од 15 година, а школа ’Дора Габе’ је 2024. године прославила 10. година постојања и рада. Данас у свакој од њих има око 300 деце, иако су на самом почетку групе биле мале. У обе школе постоје ваннаставне активности везане за бугарско национално наслеђе –  народне игре, народну уметност, позориште, музику, а имамо и групу која обједињује обе школе. Њен руководилац, господин Јулијан Сотиров, је музичар и директор школе „Паисије Хиландарски“. Ова група изводи лепе бугарске песме међу којима је и „Земљо моја, Бугарско моја“. Одржава концерте на свим важним догађајима, укључујући и оне које организује Генерални конзулат Бугарске у Минхену.

Рад Денке Цаневе обухвата све – од предавања бугарског језика, књижевности, историје и географије старијим ученицима, до рада са најмлађима у предшколским групама. Њена креативност долази до изражаја и у ваннаставним активностима, где децу подучава традиционалним занатима као што су плетење, ткање, предење и везење.

„Испоставило се да су ова деца изузетно креативна – имају таленат за песму, плес и позориште. То нам је омогућило да, први пут у историји школе, са њима направимо позоришну представу засновану на бугарској бајци ’Златна девојка’, која је прошла веома добро, а родитељи су били јако задовољни. Они, у ствари, покушавају да осете везу са својом домовином и кроз бугарску школу. За њих је веза са прошлошћу, када су били мали, веома битна ствар“,каже Денка Цанева.

Позоришна представа је инспирисала Денку да створи прелеп декор који приказује традиционални бугарски дом. „Денкина кућа“, како га је назвала, била је један од акцената највећег фолклорног догађаја Бугара у иностранству – Фестивала „На тргу друге Бугарске“, који је средином маја 2026. године одржан у Минхену.

„Одлучила сам да направим пројекат од рециклажног материјала – картонских гајбица из оближњег супермаркета. Направила сам кутак старе бугарске куће са прозорчићима са завесама, полицама и ормарићима, а из претходних представа имали смо огњиште, које смо користили да употпунимо ентеријер, као и чесму. Након што сам уредила тај кутак куће, одлучила сам да га укључим у представу као сценографију. Унутрашњи део са намештајем представљао је кућу породице Златне девојке, а спољашњи – кућу баке у шуми. Да би целокупна слика била упечатљивија и просторно богатија, додала сам и плетену ограду са расцветалим сунцокретима и далијама, као и ластавичје гнездо, које је за мене снажна непосредна веза са нашом домовином. Мој највећи понос је шкриња са бакином девојачком спремом.  Искористила сам ћилиме и пешкире које сам наследила од ње, као и једну буклију из времена мог оца. Многи од тих предмета стари су између 50 и 100 година“, прича Денка.

Пре него што се настанила у Минхену, Денкин пут је прошао кроз Јужну Америку, где је живела скоро деценију због рада свог супруга Валентина Иванова, астронома у Европској јужној опсерваторији. У Чилеу је рођено њихово троје деце, коју је код куће учила бугарском језику.

„Занимљиво је живети у Чилеу, али за то вам је потребан новац. Чиле је прилично сиромашна земља и ако немате добар посао који вам обезбеђује довољно прихода, живот није нимало лак ни безбрижан“, наводи Денка.

Живот у Латинској Америци суочио ју је са озбиљним изазовима, укључујући и разорни земљотрес јачине 7,9 степени по Рихтеровој скали 2010. године. Тај доживљај оставио је дубок траг на њу, показавши јој снагу људске солидарности.

„Било је то изузетно искуство, јер када је део земље у рушевинама, а многи људи остану без крова над главом, видите како се у држави, у којој људи иначе не маре много једни за друге, уједињују и чине нешто што у другим околностима никада не би могли постићи... Прикупљали смо помоћ сваке врсте, а када у таквом тренутку сретнете некога, осећате га као брата, јер је доживео исто што и ви“, присећа се Денка Цанева.

Својим неуморним духом и стваралачком енергијом она доказује да, ма где у свету живео, Бугарин своје корене носи са собом – понекад у шкрињи са бакиним поњавама, други пут на часовима историје, али увек са љубављу коју преноси на наредне генерације.

Превела: Албена Џерманова