Час о Бугарској с ученицима БШ „Свети Ћирило и Методије“ у Атини

Бугарска школа „Свети Ћирило и Методије“ – најстарија допунска школа у Атини, већ 22 године дочекује своје ученике. У последњој школској години школу је похађало више од 260 ученика распоређених од предшколског узраста до средње школе (до 4. разреда средње школе), каже дугогодишњи руководилац бугарске школе у грчкој престоници Мими Ничева и с нескривеним поносом додаје да су недавно испратили своје матуранте којих је ове године било 16.

Сваке године тим Бугарске допунске школе „Свети Ћирило и Методије“, упркос великој конкуренцији, бележи стабилно интересовање родитеља да упишу децу у њихову школу на матерњем језику, признаје гђа Ничева. Разлози су комплексни, али се на првом месту посебно истичу топлина и посебна веза између ученика и наставника. Веза која траје и по завршетку школе.

Континуитет и осећај припадности су посебно важни када желимо да помогнемо нашој деци у иностранству да не изгубе везу с језиком и коренима. Путовања у Бугарску, али не с родитељима, већ са школским друговима показала су се ништа мање важним, посебно у одређеном узрасту, прича директорка школе:

„Ово је заиста веома важан тренутак за нас – допунске школе у иностранству – да деца посете Бугарску без родитеља. Познато је да ова деца допунску школу бугарског похађају једном недељно и у овој помало ризичној старосној групи – између 8. и 9. разреда, када су затрпана школским обавезама, она не стижу да издвоје време за бугарску школу. Међутим, захваљујући таквим путовањима попут оних које организује Министарство образовања и науке Бугарске у склопу Националног програма „Бугарска – Образовни путеви“, наши ученици почињу да се осећају као део једне целине, једне заједнице.“

Бугарска школа „Свети Ћирило и Методије“ је један од првих образовних центара у иностранству који је пригрлио идеју образовних путовања по Бугарској, намењених деци из расејања, која се организују о трошку државе. „Прву екскурзију смо организовали 2020. г, у време пандемије коронавируса,“ сећа се Мими Ничева:

„Истина је да сам у почетку била мало збуњена и уплашена јер кренути на путовање у Бугарску са 10 деце је велика одговорност. Али већ шест година водимо децу у домовину њихових родитеља. Сваке године имамо тачно одређену руту - Пловдив, Сопот, Карлово и Калофер и спроводимо активности везане за значајна места дуж ње, али с различитом децом сваки пут. Бирам ову руту јер је град Пловдив место где деца могу да се упознају с различитим културним слојевима, а у једном дану могу да доживе и културно и историјско богатство оближњих градова као што су Сопот, Карлово и Калофер.“

Период путовања је такође увек исти – током Васкршњег распуста деце, да не би изостајала с наставе. Прошле године је Бугарску посетила група од 20 ученика старијих разреда. А своје емоције и утиске преточили су у видео-причу коју су поделили с нама:

“Никад нећу заборавити с каквим нестрпљењем сам чекала наше путовање у Бугарску. За мене ово није било само екскурзија, већ авантура. Путовање ка нечему што је моје,“ прича Раја Чуканова, ученица 3. разреда средње школе и наставља: „Кад смо стигли у Пловдив, била сам импресионирана Старим градом. Шетали смо калдрмисаним улицама које кривудају између старих кућа и имала сам осећај да сам у другом свету. Античко позориште у Пловдиву је место које се не може заборавити. Погледала сам сцену и помислила да се и овде, као и на Акропољу у Атини, сусрећу антички и модерни свет. Схватила сам да култура није само прошлост, она је и данас жива, јер људи настављају да стварају, певају, пишу и верују да уметност повезује народе. Тада сам осетила колико су блиске бугарска и грчка култура. Обе чувају своју прошлост, али гледају у будућност. Дани проведени у Бугарској научили су ме да другачије гледам на домовину – не само као на земљу мојих родитеља, већ као на део мене саме. Свако путовање ми даје више самопоуздања и одговоре на питања ко сам и одакле долазим.“

“Највише их импресионирао осећај да су део нечег већег,“ надовезује се директорка школе и додаје: „Историјске знаменитости, природа и културни споменици оставили су трајне утиске на њих, али оно што је по мени најважније јесте то што деца на тај начин развијају осећај припадности. Већина њих каже да се први пут истински повезала с Бугарском.“

А Влади, такође ученик 3. разреда средње школе, каже:

“Путовање у Бугарску је за мене био прави повратак кући. У Карлову, где смо посетили кућу Васила Левског, дуго сам стајао испред његовог портрера покушавајући да замислим какав је човек био. У Сопоту смо посетили кућу Ивана Вазова, видели смо његове књиге, стари намештај и фотографије. А шетње брежуљцима на којима је подигнут Пловдив, поглед на град одозго само су још једном потврдили мој утисак да је Бугарска најлепша земља на свету.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова