Село Жеглица – живот крај Дунава између проблема и наде

Жеглица је мало и мирно село које се налази око 20 километара југозападно од града Видинa, на северозападу Бугарске.Смештено је на свега 4 километра од велике европске реке Дунав и поноси се својом лепом шумом. Поред њега пролазе железничка пруга Мездра–Видин и републички пут Видин–Софија–Кулата, што селу обезбеђује добру саобраћајну повезаност. Ипак, упркос повољном положају, Жеглица, као и многа друга мала насеља у овом делу земље, носи последице демографске кризе – село има мање од стотину сталних становника, који су претежно старије животне доби. Тако се и овде, као и широм бугарског северозапада, свакодневни живот одвија између бројних изазова и наде да ће се село сачувати за будуће генерације.

„Има и младих породица, али деца се школују у оближњим градовима – Дунавцима или Видину – каже дугогодишњи председник сеоске општине Георги Георгијев и наставља – Готово да више нема домаћих животиња. До пре неколико година имали смо и коње, и магарце, а сада су остали само ситни преживари – овце и козе, али и њих је сасвим мало... Већ можда пет година до Жеглице не саобраћа аутобус, рачунамо искључиво на железнички превоз... Лекар опште праксе долази из Дунаваца два пута недељно – уторком и четвртком, тако да се са те стране не можемо жалити... Имамо и две продавнице, које су редовно снабдевене, па ни ту немамо разлога за притужбе.“

Озбиљан проблем у селу, као и у многим другим местима широм земље, представљају лоша инфраструктура, кварови на водоводној и електроенергетској мрежи, признаје Георги Георгијев:

„Асфалтирана је само наша главна улица, док су остале калдрмисане. Периодично, када се укаже могућност, добијемо туцаник којим насипамо улице. Лоше је што су то привремена решења која имају ефекат годину или две... Прошле године смо током лета имали проблем са водом –  било је честих кварова на водоводној мрежи.“

Инфраструктура представља изазов и за мали бизнис Ивајле Лозанове, која је у Жеглици отворила гостинску кућу:

„Рекли су ми да гостинска кућа почиње да доноси добру добит након прве три године рада. То је заиста тако. Имам је већ девет година и, искрено речено, направила сам је више из шале. Нисам чак била сигурна да ће ико свратити овде, али пошто се она налази поред републичког пута, дочекујем госте из многих земаља. Проблем је што је вода веома лошег квалитета. Из славина тече зарђала вода, а цеви одавно нису мењане. Асфалтирана улица води до куће, али остале улице нису асфалтиране и не одржавају се. Има много грана које се не орезују, струја стално нестаје јер су трафостанице веома старе, па кад пада киша, дува ветар или грми – струје нема. ’Електродистрибуција’ и ’Водовод и канализација’ су монополисти који ништа не раде, а ми им само плаћамо рачуне“, каже са горчином Ивајла Лозанова.

Упркос томе, интересовање за куповину некретнина у селу не недостаје.  Чак је и једна енглеска породица изабрала ово место за свој нови дом, прича председник сеоске општине. Он не крије да је због инфлације последњих неколико година тај процес у застоју, али се нада да ће доћи боља времена. Георги Георгијев прави поређење између данашњег стања у селу и ситуације из 2008. године, када је први пут изабран за председника сеоске општине:

„У селу је живело преко 200 људи, држало се много стоке, а сада се, нажалост, број мештана смањује из године у годину. Прошле године смо, кроз један програм, успели да изградимо ново дечје игралиште, јер током лета у селу има деце која долазе код својих бака и дека. Наравно, надамо се да ће се млади људи вратити, не само у Жеглицу већ и у сва опустела села, јер каква их будућност иначе чека?“

Године 2011. постављен је камен темељац за први храм у селу. Црква, подигнута за пет година средствима из донација, посвећена је Светим равноапостолима Константину и Јелени.

У селу постоји и активно читалиште које носи име бугарског песника Николе Вапцарова. Његов председник Стефан Георгијев истиче да се мештани у њему окупљају поводом сваког празника:

"Одмах после Нове године обележавамо Бабин дан. Осми март је посебно свечан и узбудљив, јер свака дама добија мали поклон и саксију са лепим цвећем. Село нема свој фолклорни ансамбл, али имам амбицију да га оснујемо те сам разговарао са четири-пет жена које су сагласне да започнемо са малом групом за народне песме и игре. Последњих година су се вратиле две-три породице старости око 30 година и у њих полажем највећу наду. Уверен сам да су управо фолклор, народне игре и народни обичаји оно што ће нас сачувати као народ.“

Стефан Георгијев је испричао да постоји традиција да се веома свечано обележава Светли понедељак, први дан по Васкрсу: „Износимо столове, постављамо тањире и керамичке ћупове, дочекујемо госте и туцамо се јајима“.

Жене из Жеглице умеју да праве веома укусан домаћи свеж хлеб, додаје Стефан Георгијев и открива своју идеју да се ускоро у селу организује посебан Празник хлеба, који би прерастао у традицију. То би био још један диван повод да посетимо ово мало бугарско село на северозападу земље.

Извор: Интервјуи Теодоре Спасове, БНР Видин.

Уредио: Јоан Колев

Превела: Албена Џерманова