Диплома више није довољна: Бугарска заостаје у целоживотном учењу

Времена у којима је факултетска диплома представљала карту за сигуран посао све до пензије неповратно су прошла. Развој технологије, појава нових занимања и нестанак старих професија намећу потребу за сталним усавршавањем. Ко престане да учи, ризикује да га на тржишту рада замени неко ко је спремнији, образованији и брже се прилагођава променама.

Ипак, свега 21% грађана Бугарске наставља да се образује током читавог живота. Проблем није у недостатку курсева или могућности за усавршавање, већ у недостатку мотивације. За већину људи диплома факултета и даље представља крај образовања, а не почетак професионалног развоја. То је у оштром контрасту са земљама попут Естоније, Данске, Финске и Луксембурга, где се усавршавање и преквалификација подразумевају чак и после шездесете године живота.

„Имамо културу у којој родитељи школују децу до завршетка факултета, али после тога мотивација за даље учење нестаје“, каже Магдалена Димитрова, директорка Образовне групе „Светлина“, организатора недавно одржаног стручног форума о образовању. „Предстоје велике промене у готово свим индустријама и свако ко жели да остане конкурентан мораће да учи током целог живота и да се прилагођава свету који се непрестано мења.“

Према њеним речима, један од разлога због којих светски тренд целоживотног учења још није заживео у Бугарској јесу економске околности. Као пример наводи IT сектор, где послодавци све мање гледају диплому, а све више практично искуство. Други проблем види у самом моделу образовања, од основне школе до универзитета.

„Бугарски образовни систем је изразито такмичарски оријентисан“, објашњава Димитрова. „Страх од неуспеха из године у годину све је већи, док унутрашња мотивација ученика за учење истовремено све више слаби и до краја школовања готово потпуно нестаје. Већ ученици другог разреда основне школе почињу да доживљавају наставу као оптерећење, нерадо иду у школу, изложени су великом стресу због оцењивања, а код појединих се јављају и здравствени проблеми.“

Један од изазова представља и наставничка професија. Све више људи долази у школе након што су већ изградили каријеру у другој области. Иако је то, како каже Димитрова, позитиван тренд, многи у просвети остају само неколико година. „Надам се да ће се све више људи определити за овај позив, јер су ученицима потребни наставници који, осим теоријског знања, имају и богато практично искуство. Управо кроз лично искуство најлакше се преноси знање и буди мотивација.“

Свет се, међутим, мења брже него икада, а вештачка интелигенција већ улази у канцеларије, медије, банке, државну управу и школе.

„Вештачка интелигенција развија се невероватном брзином и из темеља ће променити све индустрије“, истиче Димитрова. „Већ данас снажно је присутна у графичком дизајну, анимацији, маркетингу, финансијама, па чак и праву. Послове на почетном нивоу већ сада може у великој мери да преузме AI. Зато људи не треба да реагују страхом, већ самопоуздањем, оптимизмом и спремношћу да уче током целог живота.“

Она подсећа на процене Светског економског форума, према којима ће до 2030. године вештачка интелигенција угасити око 72 милиона радних места, али ће истовремено створити приближно 170 милиона нових. Истраживање показује и да ће половина знања и вештина које данас поседујемо у наредних 5-10 година бити замењена новим, док ће сама диплома постепено губити досадашњи значај. „Темпо промена је изузетно брз, али морамо бити спремни да му се прилагодимо“, наглашава она.

Упркос томе, Бугарска, сматра Димитрова, и даље не показује довољну свест о значају сталног усавршавања.

„Нисмо само необично мирни, већ смо постали летаргични“, упозорава Магдалена Димитрова. „За огроман број младих добијањем дипломе све се завршава. По окончању факултета припадници генерације Z често ни не желе да уђу на тржиште рада и почну да стичу искуство. Један од разлога је огроман притисак образовног система. Они су прва генерација која је од најранијег детињства живела по изузетно захтевним програмима. Није било времена за игру, јер је настава почињала у осам ујутру, после целодневног боравка следиле су додатне активности, а затим домаћи задаци до касно увече. Када коначно дипломирају, једноставно кажу: 'Оставите ме на миру!' А како живе? У већини случајева и даље су код родитеља, што значи да и породично окружење подстиче такав начин живота.“

Ипак, Димитрова не губи оптимизам. „Припадници генерације Z су бунтовници и сами ће покренути промене. Верујем да ће се после кратког предаха вратити са новом енергијом и снагом младости.“ Како закључује, промене ће бити толико брзе и дубоке да ће нас, пре него што очекујемо, натерати да се прилагодимо.

Превела: Свјетлана Шатрић