Преводитељка Јоана Стојанова о изазовима и лепоти преводилачког посла

Јоана Стојанова, индолог и преводилац са и на енглески језик, иза себе има богато професионално искуство и импресивну каријеру у области усменог и књижевног превођења. Захваљујући њеном раду, отвара се поглед у бугарску преводилачку кабину Европског парламента, Савета Европске уније и Европске комисије – институција за које годинама преводи.

Бугарски је један од 24 службена језика Европске уније на које се преводе заседања европских институција, што представља један од највидљивијих симбола језичке и културне разноликости континента. Иза тог сложеног процеса не крију се само занимљиве лингвистичке теорије о преношењу значења са једног језика на други, већ и свакодневни изазови, особености различитих врста превођења, као и лепота и неизвесност синхроног превода. Мало је познато да је управо синхрони превод у свом данашњем облику настао током Нирнбершких процеса 1945. и 1946. године, када су преводиоци, уз помоћ специјалне техничке опреме, први пут омогућили комуникацију на више језика у тако великом обиму.

Како изгледа преводити за европске институције?

„За мене је највећа предност, условно речено, то што сте део Европске уније изнутра и што практично имате увид у све што се дешава. Веома брзо постане јасно у ком правцу се развија законодавство, куда се креће Унија у геополитичком смислу, али и које вредности ставља у први план. Када сам почела да преводим, свуда се говорило искључиво о Европском зеленом договору. Главне теме биле су екологија, климатски циљеви и велике амбиције. После избијања рата у Украјини све је то пало у други план и данас се готово искључиво говори о одбрани“, каже Јоана Стојанова у интервјуу за Радио Бугарску. „Дивно је што могу да будем део Европске уније, јер у њу искрено верујем као у изузетно успешан мировни пројекат који већ деценијама успева да очува мир унутар Уније“, истиче она. Стојанова додаје да јој рад у европским институцијама омогућава да стекне непосредан увид у оно што се заиста дешава у Бриселу, без посредовања медија или, како каже, понекад и различитих лобистичких интереса.

Један од највећих изазова за усменог преводиоца представља и разноликост акцената.

„Говори се једна посебна врста енглеског језика коју називају 'глобиш', а у овом случају реч је о бриселском енглеском. Свако енглески зна на различитом нивоу и веома често људи дословно преводе изразе из свог матерњег језика на енглески. Неки од тих израза временом уђу у употребу и постану општеприхваћени, али у многим случајевима преводилац се сусреће са потпуно новим конструкцијама“, објашњава она.

Превођење за различите институције Европске уније носи и различите професионалне изазове:

„У радним групама Савета улази се у веома техничке детаље. Тамо се непрестано понављају исти стручни термини, што знатно олакшава посао. У Европском парламенту је, међутим, све непредвидиво. Посланици говоре много сликовитије, настоје да речима оставе снажан утисак, па се језик користи далеко изражајније и ефектније. Зато је потребно много више маште, не само на енглеском већ и на бугарском. Разлика је заиста велика.“

Према њеним речима, усмени и писмени превод представљају две суштински различите професије које захтевају потпуно другачије вештине.

„Усмени превод је, на неки начин, писмени превод доведен до крајњих граница“, каже Стојанова. „Код писменог превода човек има времена да данима обликује текст док не буде онакав какав жели. Код усменог превода све мора да буде исправно већ из првог покушаја и одмах спремно за употребу. А ако је, поред тога што је функционално, успело да буде и лепо, онда је то невероватан осећај.“

Јоана Стојанова сматра да вештачка интелигенција нема место у превођењу као замена за човека. Према њеним речима, машински превод заснива се на статистичком предвиђању и замени једног низа речи другим, док је људски превод много више од тога – он подразумева разумевање, тумачење и поновно обликовање смисла на другом језику.

„Мислим да аутоматизација не може да замени језичке стручњаке, јер је језик жив. Он се непрестано мења. Прилагођава се потребама времена, конкретној комуникационој ситуацији и самом тексту. Мења се заједно са културом, начином размишљања и друштвеним околностима. Под снажним је утицајем других језика, али и различитих субкултура. Без човека то није могуће. Само онај ко живи у том свету препознаје све те утицаје, осећа их и природно их уграђује у сопствени говор. Не би требало да прихватимо уверење да нам преводиоци и лектори више нису потребни.“

Она истиче да превод није само преношење значења са једног језика на други, већ процес који непосредно обликује сам језик и утиче на начин на који људи говоре, али и размишљају.

„Данас смо непрестано изложени текстовима, медијима и говору на енглеском језику. Зато се све чешће дешава да људи који нису преводиоци дословно преносе енглеске изразе у бугарски. Тако језик постепено губи природан ток, постаје исцепкан, неприродан и све теже разумљив различитим генерацијама. Лош превод додатно урушава језичку културу и сиромаши сам језик. А када језик осиромаши, сиромаше и наше могућности да јасно комуницирамо и обликујемо мисли. На крају, човек размишља управо речима и реченицама. Што је језик богатији и прецизнији, то су и наше мисли сложеније, а могућности да се јасно изразимо веће.“

Превела: Свјетлана Шатрић