Арх. Ева Попнеделева и њени пројекти у Уједињеном Краљевству и код нас

„Никад нисам планирала да напустим своју земљу, али смо са супругом, убрзо након венчања, отишли у Манчестер, где је био послат на усавршавање,“ сећа се почетка своје каријере архитекта Ева Попнеделева. После периода прилагођавања новој средини, који је трајао око годину дана, Ева је решила да потражи посао у једном од бироа архитеката у Манчестеру:

„Одлучила сам да пробам да нађем приправнички стаж, али не преко огласа, већ сам раширила мапу града и погледала све оближње архитектонске студије. И пошто киша није престајала да пада над Манчестером, изабрала сам најближи студио до којег сам имала директан превоз. Писала сам компанији и они су ми се одмах јавили. Све се десило без посебних напора с моје стране. Укључили су ме у пројекат за седиште велике фармацеутске компаније, које ће се налазити у Кембриџу.“

Ева је била задужена за пројекат кафетерије у оквиру те компаније.

Упркос несумњивом успеху који постиже, она окреће поглед ка новим хоризонтима и креће у потрагу за новим послом.

„Дуго сам радила на тзв. трговинским парковима и објектима и то је било нешто што ми је много недостајало. Обратила сам се агенцији за запошљавање која нуди посао на основу портфолија који јој пошаљеш. Имала сам неколико разговора за посао, али ми ниједна од фирми с којим сам успоставила контакт није понудила нешто конкретно. И тако смо одличили да се вратимо у Бугарску. Међутим, после три месеца су ме звали и рекли да једна од компанија жели да ме запосли.“

Предложили су јој да се придружи њиховој канцеларији у Бирмингему, која је специјализована за пројектовање трговинских објеката. Поверен јој је пројекат изградње тржног центра у Есексу, граду близу Лондона. Идеја је била да грађевина имитира делту реке која се улива у градско језеро Александрија.

Одлука да се поново врати у домовину дуго је сазревала у Евиној глави, а главни разлог за њено доношење био је Брегзит. „Кад бих остала била бих превише зависна од свог послодавца, а то је нешто што нисам желела,“ каже Ева и додаје да се по повратку у Бугарску неко време није бавила архитектуром јер је доживела бурноут.

Њен отац – сликар Вихрони Попнеделев, био је тај који јој је помогао да преброди овај период охрабрујући је да ради са глином, вуном и другим природним материјалима. Постепено се родила идеја да центар уметности који је 1998. г. њен отац отворио у селу Долно Камарци буде проширен:

„Током година нагомилало се много уметничих дела, јер је мој отац сав свој живот посветио овом центру. Осим тога, сваког лета организује пленере у трајању од седам до десет дана, на којима се окупљају многи сликари. У једном тренутку је требало да пронађемо „дом“ за све ове радове. У непосредном суседству нашег имања налазила се једна напуштена зграда – некадашња школска кантина, која је била у полупорушеном стању. Испоставило се да најмање 30% њене конструкције никад није завршена, јер су је градили обични људи, а не стручњаци. Ми смо додатно направили фасадне стубове ради учвршћивања конструкције.“

Коначни резултат омогућава згради да функционише као галерија, чија фасада је такође предвиђена као простор за излагање.

Средства неопходна за реконструкцију зграде обезбеђена су искључиво продајом слика. Ева Попнеделева ученицима школа из општине, а и не само, који посећују центар, често говори о томе како би их мотивисала да не одустају од својих снова да постану сликари.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова