Од алгоритама до глине… прича о Ву Нгујену и његовом животу у Бугарској

Ву Нгујен је човек чији је животни пут водио кроз три континента и различите културе, да би га на крају довео до неочекиваног открића – љубави према вајарству.

Рођен је у Вијетнаму, али је већ са 11 година са породицом дошао у Бугарску. Најпре се школовао у Бургасу, а затим у Софији. Касније је отпутовао у САД, где је студирао бизнис, рачунарске науке, новинарство и… сликарство. Управо та разноврсност знања и интересовања постепено је обликовала његов поглед на свет – истовремено аналитички и креативан.

Данас Ву Нгујен ради у ИТ сектору, али је пре годину и по дана његов живот кренуо у новом правцу. Одлучио је да своју децу одведе на радионицу моделовања глином, не слутећи да ће се и сам заљубити у ову уметност. У атељеу је упознао вајара Бориса Калајџијева, који је постао његов ментор и инспирација. Нгујен њихов рад описује као истински креативни дијалог – размену идеја у којој свако ново дело настаје у процесу узајамног надахнућа.

Иако се на први поглед чини да су информационе технологије и вајарство два потпуно различита света, за Ву Нгујена између њих постоји много више сличности него што бисмо претпоставили.

„Управо је то занимљиво код глине. Када сликаш, размишљаш о равној површини папира. Међутим, код вајарства мораш да размишљаш у простору. Форма мора да издржи сопствену тежину, да одоли гравитацији, а појединачни елементи морају бити конструисани тако да се претворе у једну целину. У том процесу има архитектуре, математике и инжењерског размишљања. Управо зато ми искуство стечено у ИТ сектору на неки начин помаже. Најлепше је то што ти глина омогућава да непрестано мењаш дело. Са неколико малих покрета можеш потпуно да преобразиш композицију. То је слобода која ме веома привлачи.“

За њега моделовање није само стварање уметничког дела, већ стање потпуног урањања у садашњи тренутак.

„Највише волим сам процес. Најпре замислим форму у својој машти, а затим почињем постепено да је обликујем. Сваки корак надовезује се на претходни. Волим тишину у атељеу, мир, звук алата док обликују глину. Цео процес је изузетно медитативан. Управо ме то тера да му се изнова и изнова враћам.“

Љубав према стваралаштву иде руку под руку са успоменама из детињства. Најдубљи траг у његовом животу оставио је његов деда – човек који га није само васпитао, већ му је помогао и да пронађе своје место у Бугарској.

Када се породица преселила у Бугарску, Ву је кренуо у пети разред, а да није знао ни реч бугарског. Док су му наставници помагали да савлада језик, његов деда, који такође није говорио бугарски, уз помоћ речника преводио је уџбенике из математике, физике и хемије, како би могао да учи заједно са њим.

"Најупечатљивија успомена коју имам, везана је за мог деду, који више није међу нама. Он је човек који ме је највише обликовао као личност. Научио ме је како да будем добар човек, како да прихватам успехе и неуспехе и како да будем упоран.Сећам се како је, по највећој врућини у Вијетнаму, обишао велики део Ханоја само зато што сам желео једну одређену рибицу веома јарких боја…“

После школовања у САД Ву Нгујен је одлучио да се врати у Бугарску. Више од десет година живи овде са својом породицом и не крије да су управо мир и блискост међу људима разлог што је остао.

И мада у себи носи своје вијетнамске корене, детињство проведено у Бугарској и године које је овде проживео чине да се пре свега осећа као део Бугарске. Данас највише цени осећај стабилности, породице и дома.

Крајем 2025. године Ву Нгујен је први пут заједно са другим уметницима учествовао на изложби „Дијалог у глини“, која је била природни наставак  његовог хобија насталог сасвим случајно, али верује да она неће бити последња. Јер свака његова скулптура носи поруку, а његов сан је да једног дана има више времена да се посвети стваралаштву и реализује веће јавне пројекте.

Прича Вуа Нгујена показује да понекад управо најнеочекиванији сусрети промене ток нашег живота. Његова порука људима је једноставна – да живе пуним плућима и да не одлажу важне ствари, јер нико не зна шта доноси сутрашњи дан.

Превела: Албена Џерманова