„Нека буде лето“ – пример задивљујуће песничке искрености и музичког талента

Када је 12. јула 2020. године преминула Мирјана Башева, бугарски медији су објавили да је отишла „песникиња космичке нежности“. Била је вољена песникиња и истакнута новинарка, позната као „девојка тешког карактера“. Поезију је почела да пише прилично касно – са око 23 године. Званично је као песникиња дебитовала у листу за књижевност „Литературен фронт“ („Књижевни фронт“) са 25 година, а њена прва збирка песама под насловом „Тежак карактер“ објављена је 1976. године, када је имала 29 година и одмах наишла на одличан пријем како код читалаца тако и код књижевне критике. Стваралаштво Мирјане Башеве импресионира особеним песничким језиком, који спаја намерно грубу и смелу сликовитост са префињеношћу осећања и мисли. О себи као песникињи имала је јасну представу:

„Светлозар Игов (бугарски научник, књижевни критичар и историчар, есејиста, песник, белетриста и преводилац) једном ме је представио руској публици као бугарску Цветајеву и ја сам се много уобразила. Мада бих више волела да личим на Ахматову. Можда сам звучала свеже и смело јер сам почела да пишем готово без икакве песничке ‘базе података’ у глави – уопште нисам волела поезију пре него што сам и сама почела да пишем песме“…

После прве збирке песама уследиле су „Мала зимска музика“ 1979. године и „Сто година сујете“ 1992. године, при чему је свака од њих укључивала и песме из претходних збирки. Сва наредна издања садрже већ објављене стихове, јер је Мирјана Башева једноставно… престала да пише поезију. Испод њеног пера изашло је мање од стотину песама – сасвим довољно да буде уврштена међу најзначајнија имена бугарске књижевности.

Поред оригиналности мисли, за њено стваралаштво карактеристична је и изузетна мелодичност. Није случајно што је била један од најтраженијих аутора текстова за популарне песме које су током година компоновали Петар Чернев, Михаил Белчев и Јури Ступел, а изводиле највеће звезде бугарске забавне музике. Ипак, најуспешнија је њена стваралачка сарадња са композитором Стефаном Димитровим, са којим је до краја свог живота била у блиским пријатељским односима. Захваљујући њима, у бугарској музици остали су незаборавни хитови као што су „Безнадежан случај“ и „Надајмо се“, у непоновљивој интерпретацији Богдане Карадочеве. Али још пре тога – 1977. године – једна једноставна и искрена музичка минијатура Башеве и Димитрова, посвећена најлепшем годишњем добу, освојила је срца слушалаца и донела ауторима другу награду на фестивалу „Златни Орфеј“. Песмом „Нека буде лето“ млади, шармантни и изврсни певачи групе „Тоника“ учврстили су свој статус музичких звезда, стечен годину дана раније другом изванредном песмом Стефана Димитрова – „Ладо ле“.

Деценијама касније у интервјуу за лист „24 часа“, композитор се присећа да је у време настанка песме, као двадесетосмогодишњак, служио војни рок у ансамблу Грађевинских војних јединица. Када му је Мирјана Башева показала своје „Лето“, сео је за клавир и за веома кратко време компоновао мелодију.

„Овај текст је жеља у којој има свега – слика о којој човечанство сања: да буде лепо, топло, да жито сазрева у пољима. То је жеља за миром“, каже Стефан Димитров. Да би песма могла да учествује у такмичарском програму „Златног Орфеја“, Мирјана је дописала још једну строфу, повезану са нападом Немачке на Совјетски Савез у јуну 1941. године. Тако је она добила друштвено-политичку поруку која је у то време била неопходна због тадашње идеолошке конјунктуре и први пут изведена на престижном фестивалу, где је освојила другу награду. Потом је снимљена за БНР, група „Тоника“ ју је изводила на свим својим концертима, а Димитров се сећа да је током њеног извођења публика „дивљала“. Тако је читава Бугарска запевала „Нека буде лето“.

Превела: Албена Џерманова