Габријела Илијева узгаја „рајски цвет“ у Врачанском делу Старе планине

Када је имала пет година, Габријела Илијева из Враце је на иницијативу своје мајке почела да похађа часове клавира, али је у деветом разреду, након првог сусрета са уџбеником неорганске хемије, одлучила да се школује за лаборанта у Стручној хемијској школи. Њено студентско искуство на Хемијско-технолошком универзитету је, међутим, трајало тек годину дана због немогућности да балансира учење уз посао. Тада је одлучила да оде у Велику Британију где је у почетку чувала децу, радила као чистачица да би на крају, заједно са другом, покренула свој бизнис продаје половног намештаја намењеног особама са проблемима са кичмом.

Али пошто за себе каже да је радознала особа која воли да учи и експериментише, одлучила је да се бави нечим смисленим.

„Након што сам провела пет година у Великој Британији, 2016. г. чинило се да је право време да се вратим кући. Године 2019, убрзо након што сам упознала мужа, одлучили смо да заједно направимо нешто. Желела сам да то буде нешто везано за пољопривреду, јер имамо земљу, али да буде нешто занимљивије, егзотично и изазовно, али изводљиво. Почела сам да копам по интернету и тако сам дошла до идеје да узгајамо шафран. Купили смо 100 кг луковица од произвођача Хасана Тахирова, јер нам је понудио да откупи произведене количине шафрана. Посадили смо их у двориште, не знајући шта ће се десити.“

Резултат је испао изненађујуће добар за неискусне произвођаче, који су са првом бербом научили да се све ради ручно, да шафран цвета од средине октобра до средине новембра, да се бере сваког дана у зору и да је - да би се добио грам овог зачина, потребно убрати око 150 цветова, као и многе друге корисне ствари.

Почели су да праве и џем од шафрана, али за сада само за властите потребе, јер је за масовну производњу потребна гомила папира, укључујући производњу у лиценцираном погону прехрамбене индустрије.

У међувремену се Габријела Илијева регистровала као пољопривредни произвођач и суочила се са многим препрекама.

„Испоставило се да Хасан Тахиров не откупљује шафран, није одговарао на наше позиве, због чега сам морала да сама нађем тржиште за свој шафран,“ прича Габријела у интервјуу новинарке Зорнице Гркове за програм „Христо Ботев“ БНР. „То је био још један проблем, јер људи код нас готово не познају овај зачин и да бисте продали тако квалитетан производ, морате да објасните шта је то и чему служи. Осим тога, када чују цену, људи не желе да га купе. У продавницама ћете наћи и шафран по повољнијим ценама, али то је производ слабијег квалитета. Људи не разумеју да све радимо ручно, нема ниједне машине која би нам помогла.“

Габријела почиње да обилази продавнице у Враци и нуди свој шафран. Само једна од укупно три продавница органских производа у граду пристала је да узме њене производе и то накратко, јер је убрзо након тога пронашла јефтинији шафран. Почела је да даје шафран у консигнацију, продаје га и преко пријатеља и познаника. Наду за веће и поузданије тржиште види у Удружењу произвођача шафрана, које би омогућило извоз произведених количина шафрана.

Каква је, међутим, законска регулатива везана за производњу шафрана?

„Још увек не постоје законске одредбе које се односе на производњу шафрана,“ каже Габријела Илијева и наставља: „Регистрована сам као пољопривредни произвођач етеричних култура, али ово није шафран – зачин, биљка и још много тога. Тренутно наше удружење активно ради на томе да држава на нас погледа другачијим очима да би се и шафран разматрао засебно, јер је то најскупљи зачин на свету. Дакле, боримо се за нешто што су друге земље давно регулисале уз адекватне законе и подршку. А нас нико ничим не подржава. Међутим, истраживања показују да се на свету не производи довољно шафрана,“ закључила је Габријела Илијева.

Текст: Дијана Цанкова

Извор: интервју Зорнице Гркове, Програм „Христо Ботев“ БНР

Превела: Ајтјан Делихјусеинова