Бугарски виртуоз Петар Христосков и бриљантних „12 каприча за соло виолину“

Петар Христосков (1917–2006) једна је од најзначајнијих личности бугарске музичке културе – изузетан извођач, оригиналан композитор и педагог са огромним доприносом. Рођен је у Књажеву, једном од насеља на периферији бугарске престонице, где се још као дете сусрео са изванредним шопским фолклором и необичним, изразито дисонантним шопским песмама. Касније је музика шопског краја постала основа његовог стваралаштва и у великој мери одредила његова изражајна средства, извођачки стил и естетске ставове.

Први учитељ виолине Петра Христоскова био је Димитар Попов, отац чувеног бугарског виолинисте и диригента Саше Попова. Петар је био необично дете – дешавало се да свира и по 12 сати дневно, а понекад је импровизовао и мале музичке комаде. Управо је то била полазна тачка за импровизациони карактер његовог музичког размишљања. Године 1936. Христосков је дипломирао на Музичкој академији у класи Саше Попова. Након усавршавања у Берлину код чувеног Густава Хавемана, активно је наступао у Бугарској и широм Европе. Његов репертоар био је импресиван – од предкласицизма до дела композитора 20. века. Задивљује његова способност да успешно споји каријеру солисте са камерним музицирањем и педагошким радом.

Христосков је почео да предаје на Музичкој академији 1945. године, а већ 1950. постао је професор. Обликовао је генерације бугарских виолиниста, а његов утицај далеко је превазишао оквире његове академске каријере и постао важан део развоја бугарске виолинистичке школе.

Као композитор створио је више од 40 дела – углавном камерних и оркестарских, међу којима преовлађују она за виолину. Циклус „12 каприча за соло виолину“, опус 1, први је открио његов специфичан композиторски рукопис.

Капричо је музичко дело које се одликује лаким, неочекиваним обртима и ведрим карактером, подразумева слободу, виртуозност и експериментисање. Код Христоскова су ове карактеристике подређене дубокој уметничкој замисли, у којој интонације бугарског фолклора нису само декоративни елемент, већ полазна тачка за изградњу индивидуалног музичког језика. У његових „12 каприча“ карактеристичне особености бугарске музичке традиције постају основа за обликовање виртуозних и изражајних слика дочараних кроз звук виолине.

Међу омиљеним капричима извођача и публике је разиграна Раченица:

Од посебног значаја је непосредно ауторово искуство као извођача, који савршено познаје и влада инструментом и његове техничке могућности користи не само за демонстрацију виртуозности, већ и као средство уметничког изражавања.

Циклус „12 каприча за соло виолину“ се ослања на западноевропске узоре за соло виолину (попут „24 каприча за соло виолину“ Никола Паганинија), али користи нову музичку логику и истовремено поставља нове стандарде инструменталног мајсторства и уметничког достигнућа.

Једно од најпопуларнијих дела из овог циклуса – „Мала токата“ – које бугарски виолинисти радо изводе на бис, има више верзија и аранжмана за различите инструменте и саставе. Музичка форма токата била је веома популарна у светској музици током 20. века. За разлику од многих раскошних примера које су стварали Дебиси, Равел, Прокофјев, Хачатурјан или пак Панчо Владигеров, „Мала токата“ Христоскова, је не само  упечатљива и ефектна, него и свежа, живахна, једноставна и елегантна.

Префињен укус, технички потенцијал, оригиналност и универзалност – све то чини „12 каприча за соло виолину“ Петра Христоскова нечим много већим од регионалног стилског модела.

Данас су композиције из овог циклуса важан део савременог бугарског виолинског репертоара.

Превела: Албена Џерманова