Од сцене у Пазарџику до Беча – сусрет са Лином Гладијском

Како се чува матерњи бугарски језик када ти је свакодневни живот хиљадама километара далеко од Бугарске? Понекад у томе помажу не само уџбеници и часови језика, већ и позориште, музика, фолклор, а  пре свега, жеља бити део заједнице. Управо таква је прича Лине Гладијске-Георгијеве у Бечу – лични пут на којем се љубав према позоришту постепено претвара у средство комуникације са сународницима далеко од домовине и начин да се бугарски језик и култура пренесу на следеће генерације.

Лина је у аустријску престоницу стигла пре око 35 година са супругом, који је тамо добио посао у Сталном представништву Бугарске при Уједињеним нацијама. Тада је била глумица у позоришту у Пазарџику и добила је неплаћено одсуство за време његовог четворогодишњег мандата. План је био да боравак у Бечу буде привремен, али је живот одлучио другачије.

„Мислила сам да је каријера могућа упоредо са породицом – да све иде истовремено, паралелно, успешно. Али врло брзо сам схватила да, наравно под одређеним околностима, те две ствари не могу без проблема да постоје заједно. Зато сам изабрала породицу, али је љубав према позоришту остала и тражила сам начине да одржим тај пламен, ту ватру и жељу за сценским изражавањем.“

Начин за то пронашла је у бугарској школи „Св. Ћирило и Методије“ у Бечу, коју је тада похађала њена ћерка.

„Тамо сам почела да радим са децом – основала сам позоришну трупу при бугарској школи ʼЋирило и Методијеʻ, која је једна од најстаријих школа у Бечу. И тако сам се готово 30 година сваке године бавила тиме. Припремали смо нову представу, а 24. маја, на  Дан Свете браће Ћирила и Методија, бугарског писма, просвете и културе и словенске књижевности смо је обично изводили на сцени у Дому Витгенштајн. Паралелно с тим имала сам и другу трупу, коју су чинили студенти. Тако је заправо све почело у Бугарској културно-просветној организацији – једним студентским позориштем. Имали смо леп клуб на Шварценбергплацу. Било је то предивно место у бугарском власништву и тамо је клуб постојао деценијама. Тамо је и почела активност везана за позориште.“

Али позориште је много више од сценске уметности, оно је и средство за очување језика, каже нам Лина Гладијска:

„Учење текста је деци помогло да много лакше уче језик, а глума је томе допринела. То је такође један од начина учења страног језика.“

Данас је Лина међу доајенима Бугарског културно-просветног друштва „Ћирило и Методије“ у Бечу, које се поноси својом осамдесетогодишњом историјом и бројним уметничким секцијама, у које привлачи младе људе са различитим интересовањима – међу њима су литерарна секција, омладинско друштво, ансамбл народних игара, хор, шаховски клуб, скијашки клуб, фолклорна група, позоришни студио, фотографски студио… Сваки члан друштва слободан је да покрене неку активност, под условом да има истомишљенике. То младима омогућава да размењују искуства и чувају бугарске традиције.

Шта подстиче младе људе, који су одрасли у Аустрији и живе у дигиталном свету, са лаким приступом свему што је бугарско, да се укључују у иницијативе бугарске културно-просветне организације у Бечу?

„Тежња да не забораве, да не буду асимиловани. С једне стране је интеграција, а с друге – та искра која их увек враћа Бугарској. То су језик, наш идентитет, традиција и фолклор, који се најбоље развија. Он има веома снажно присуство и у нашој организацији, а колико знам и у другим  организацијама. Ето, постоји ансамбл народних песама и игара, имамо фолклорну групу и хор.  Тако да све те ствари иду упоредо са тежњом младих људи да изразе себе. И, слава Богу, што имају ту могућност.“

Наша сународница сада већ гледа ка следећој генерацији – њена ћерка је завршила школовање у Бечу, ради, засновала је породицу, а Лина данас ужива у својим унуцима. Дуго година после оног „идемо на кратко“, Беч је постао неизоставни део њеног живота. Али када је питамо шта је за њу Бугарска, без оклевања одговара: „Домовина“.

Аутор: Елена Каркаланова

Превела: Албена Џерманова