Туристи из целог света откривају магију родопског села Косово

У Бугарској постоје села у којима живи свега неколико људи, а нека су већ потпуно опустела. Ипак, постоје и места која су, чини се, пронашла свој начин да поново оживе. Једно од њих је живописно село Косово у Родопима, где се туристи одавно не доживљавају само као гости, већ као пријатељи.

Према подацима Националног завода за статистику на дан 31. децембра 2025. године, 1.280 насељених места у Бугарској има између 1 и 49 становника, док су 192 потпуно опустела. Разлози су различити, али су најчешће повезани са потрагом за послом и бољим условима живота, који су за многе могући једино у великим градовима или иностранству.

Прича породице Христа и Светле Ралевих је другачија. После више од 15 година живота и рада у Венецуели, где су подизали и школовали своје двоје деце, одлучили су да се врате у Бугарску. Тражили су мирно место на којем би променили начин живота и 2004. године обрели се у селу Косово, које се налази на путу Асеновград–Смољан, око 50 километара од Пловдива – другог по величини града у Бугарској – и свега 5 километара од бањског центра Нареченске бање (на буг. Нареченски бани).

Њих двоје нису имали никакву претходну везу са селом – он је електротехничар, а она софтверски инжењер. Међутим, постепено су се заљубили у ово место и обновили три старе куће у њему, које су претворили у мале туристичке објекте, у којима дочекују госте из Бугарске и иностранства.

Име села Косово повезује се са различитим предањима. Испоставља се да не потиче од назива птице коса, већ од особености терена – село је смештено косо /под углом/ на падинама планине. Зато човек, да би се кретао селом и његовом околином, мора бити спреман на стрме стазе и улице.

Десет година касније, Христу и Светли придружио се и њихов син Димитар, који се вратио из Венецуеле. Економски проблеми у тој јужноамеричкој држави навели су га да своју будућност поново потражи у Бугарској.

Заједно са својом рођаком Герганом Љуцкановом – која је завршила туризам у Швајцарској и радила у том сектору, најпре у Барселони, а затим на Кајманским острвима – Димитар је почео да помаже својим родитељима у дочеку и смештају туриста:

„Она има професионално искуство у овој области. Покушавамо да у нашем послу применимо то њено искуство и све оно што смо видели да се ради широм света. Она не живи стално у селу Косово, као ја, али нам пружа користан поглед професионалца који сагледава целокупну слику и зна како да покрене ствари, што је веома важно.“

За Димитра је добар однос према гостима посебно важан управо на месту као што је Косово. Када у малом планинском селу недостаје одређена услуга или производ, то не би требало да буде проблем за туристу. Важније је понудити му одговарајућу алтернативу, како би његов доживљај био пријатан.

И овакав приступ очигледно даје резултате. Породица Ралеви стиче пријатеље из разних крајева света. Неки од њих се сваке године враћају у Косово, а други чак одлучују да тамо купе некретнину:

 „За нас они више нису само туристи, него пријатељи. Многи од њих долазе сваке године, а неколико породица је чак и купило куће у селу, које користе као викендице. Имамо и једну познаницу која се заједно са супругом пензионисала у Немачкој и преселили се у Косово.“

Међу посетиоцима има и много мешовитих породица Бугара и странаца.  Често када дођу у посету својим блискима овде, издвоје пар дана и за одмор у Родопима.

„Гостовали су нам и људи из Јужне Америке, али они су углавном изузетак. За њих је велико изненађење када дођу у такво мало село у Родопима и дочека их неко ко не само што говори шпански, него је и на неки начин повезан са Јужном Америком. Имали смо такав случај са гостима који су дошли из Перуа. Жена је била Бугарка, а муж из Перуа“, прича Димитар.

Иако Косово остаје мало село, последњих година се број људи који тамо живе током целе године постепено повећава. А то је посебно индикативно с обзиром на општу демографску слику у бугарским селима.

„Прошле зиме нас је било око 15 , јер има неколико породица које су купиле некретнине и настаниле су се стално у селу. Лети и викендом долази много људи из Софије, Пловдива, Бургаса, који овде имају викендице и желе да на неко време побегну од свакодневице града.“

Село Косово даје прилику гостима да успоре и уживају, и то је вероватно његово највеће богатство.

Село нас враћа вековима уназад. Насељено је у 17. веку, а свој процват доживело средином и крајем 19. века. Управо из доба бугарског препорода датира велики део његових сачуваних камених кућа са карактеристичним крововима од камених плоча. Мештани су се бавили сточарством, пољопривредом и зидарством, а радили су и као најамни превозници робе и људи. Градили су велике, простране куће са високим каменим зидовима и резбареним таваницама. Појавиле су се поплочане улице и мостови, који су и данас део изгледа села.

Међу његовим знаменитостима су црква Успења Богородичиног, подигнута 1851. године, стара школа из 1889. године, параклиси Свете Недеље и Светог Петра, воденица и ковачница, као и мноштво очуваних кућа из доба бугарског националног препорода.

У околини села налазе се Бачковски манастир и Асенова тврђава, локалитет Чудни мостови (удаљен око 30 км), као и топли извори у Нареченским бањама (6–7 км). Клима је такође веома благотворна – лети је време свеже а зими –  благо. Велики мразеви и мећаве су овде реткост.

Све то чини мало село Косово великим по својој историји, архитектури и атмосфери. Иако према статистичким подацима с краја 2025. године у  њему живи свега 29 становника, најлепше је то што међу њима већ има људи који су изабрали Косово не само као место за одмор, већ и као свој дом – доказ да пут ка бољем животу понекад не води нужно у велики град, већ у мало село, у загрљају обронака магичних Родопа.

Превела: Албена Џерманова