Чиле је нови дом за стотину Бугара који носе Бугарску у срцу

Преселити се у Чиле је као скок у нову стварност, где су раздаљине, природа и географске карактеристике потпуно другачије. Ова далека и готово непозната земља је дом за стотинак наших сународника, међу којима је и Мирослава Петрова – Гутијерез. После 10 година у Бугарској, пре близу три деценије преселила се у Чиле, са супругом, који је Чилеанац, и њихово двоје деце. Данас, долазак у ту земљу Мирослава оцењује као добру одлуку, иако је на почетку било и много непознаница.

„Имам велику, како кажу, кукурузну породицу – као кукуруз, који има много зрна на клипу. Породице у Чилеу су веома блиске, као зрна на клипу, и увек ће ти неко помоћи. Породица мог мужа прихватила ме је као једну од њих. И пошто сам знала шпански језик, убрзо сам се запослила, што је веома важно, јер се тако стварају друштвени контакти.“

Према речима Мирославе, Чилеанци нису добри емигранти и воле да организују свој живот у домовини. Она објашњава ово чињеницом да Чилеанци имају менталитет становника острвске државе и живе са осећајем да су изоловани од осталог света. Њихова земља има велику површину, с једне стране се граничи са Пацификом, а с друге – са Андима – огромним планинским ланцем налик зиду. На северу, на површини од 2.000 километара, простире се пустиња Атакама, а на југу је Антарктик.

Зато не чуди што последњих пет година Чиле све чешће привлачи интересовање бугарских туриста. Мирослава ради као туристички водич и тврди да су наши сународници одушевљени овом далеком земљом. „Да бисте отишли у Чиле, морате да имате посебан укус за авантуру, а ко једном доживи Чиле, остаје одушевљен његовим природним лепотама,“ прича она. Из пустиње завршиш у Полинезији и на Ускршњем острву које је такође део територије Чилеа.

„Они су веома изненађени јер када путују у Чиле, не знају шта ће видети. Крећу за земљу коју не знају и о којој су се информисали преко агенције, али увек остају одушевљени оним што виде. Обично проводе више од 15 дана у тој земљи, то је због великих раздаљина: Чиле има обалу дугу 4.000 км, који се не могу прећи копном, већ једино ваздухом. Дакле, морате издвојити довољно времена да бисте посетили пустињу, Полинезију и Ускршње острво. Импресионирани су природним богатствима, пејзажима који личе на лунарне, као са Марса. У пустињи Атакама постоји зона која се зове Месечева долина, јер је пејзаж исти, тамо су тестирани ровери за Месец и Марс. У питању је веома суво место са јаким ултраљубичастим зрачењем и нестварним пејзажима и вулканима.“

Мирослава је међу активним члановима бугарске заједнице у Чилеу, учествује у организацији догађаја поводом Националног празника Бугарске 3. марта, Баба Марте, 1. марта, или верских празника. Како види будућност наше заједнице?

„Мало нас је у Чилеу, мислим да нас има око 100, за разлику од Аргентине где живи близу 20.000 Бугара. У Чиле су наши сународници дошли или због посла, најчешће као музичари, или су то људи које су европске шпедитерске компаније послале јер Чиле има велике луке које су врата ка Северној Америци, Јапану и Кини. Има и оних који су дошли због супруга/супруге из Чилеа. Мало нас је и до сада нисмо имали организацију, али се надам да ћемо је ускоро добити, пре свега захваљујући томе што нас је пре четири месеца посетила директорка Извршне агенције за Бугаре у иностранству Рајна Манџукова. Након тог сусрета, наши сународници су одушевљено пригрлили идеју о оснивању наше организације, а покушаћемо када се вратим да формирамо фондацију како бисмо могли да организујемо изложбе, наша деца да учествују и конкурсима Агенције – за песме, дечје цртеже, на камповима. Надам се да ћу следећи пут када дођем моћи да вам кажем да имамо фондацију,“ рекла је Мирослава Петрова-Гутијерез.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова