„Нани ми, нани, Дамјанчо“ и непревазиђени поетски дар Љубомира Пипкова

Један од наших највећих композитора, са несумњивим доприносом не само бугарској већ и европској музици 20. века – Љубомир Пипков, познат је и по свом изузетном таленту да реч преточи у музику. У бугарској композиторској школи нема личности чија би култура, књижевни стил и поетски дар могли да се пореде с његовим. Пипков се према речи односио и као музичар и као човек дубоко повезан с поезијом. У великом делу његових композиција, нарочито у песмама, истраживачи откривају различите начине на које је тумачио речи и градио везу између њих и музичке драматургије. Сам Пипков сматрао је хорску песму једним од водећих жанрова у свом стваралаштву. Међу његовим ремек-делима су композиције попут „На њиви“, „Пролећни ветар“, „Жути лептир“, „Рани кукуруз“, циклуси „Четири мадригала“ и „Пригушене песме“, који су и данас важан део репертоара бугарских хорова. Посебно место међу овим антологијским делима нашег вокалног стваралаштва заузима песма „Нани ми, нани, Дамјанчо“, написана 1948. године за мешовити хор на народни текст.

Начин на који песма спаја непосредност бугарског усменог фолклора са професионалном композиторском проницљивошћу заиста је задивљујући. Централни мотив – мајка која успављује своје дете јер „мора да пожање њиву, њиву велику“ – изузетно је дирљив. Малом Дамјану она пева  успаванку како би успела да заврши мукотрпан рад од кога им зависи опстанак. То је заправо мајчина исповест, пуна нежности, стрепње и туге, испричана без трунке патетике, са природном непосредношћу бугарског народног стваралаштва.

За Љубомира Пипкова фолклор није само спољашње национално обележје, већ дубока основа његовог музичког начина размишљања. Како тврди један од најугледнијих истраживача композитора, проф. Иван Хлебаров: „Пипков је националан не по тематици, већ по свом виђењу света... И ослањајући се на фолклор, он у себи обликује хармоничност свести, која остаје основна одлика његовог доживљаја света током целог његовог стваралачког пута.“

Упечатљив пример таквог доживљаја света је „Нани ми, нани, Дамјанчо“ – песма у којој нема директно цитиране народне мелодије, али је бугарски дух безусловно присутан. Он је у интонацији, у односу према речи, у ритму музичке фразе и, пре свега – у начину на који је преточен тај узбудљив призор: мајчин глас, дечја блискост, тежина свакодневице и она тиха људска упорност која омогућава да нежност опстане чак и у најтежим околностима.

Превела: Албена Џерманова