Све више Бугара и странаца бира да живи на селу

„Преселити се на село“ није само назив изложбе у Националном етнографском музеју – иза њега се крију суморне чињенице, али и трачак наде. И док се на демографској карти Бугарске налази готово 200 опустелих села, истовремено, људи уморни од вреве и ужурбаности града, почињу да маштају о мирнијем и здравијем животу. Наши сународници у иностранству, али и странци, уточиште налазе у планинама или крај мора, док дигитални номади бирају места где им свакодневицу испуњавају благи поветарац, тихи цвркут птица и продорно магареће њакање.

Седморо научника Института за етнологију и фолклористику Бугарске академије наука поставило је себи задатак да, у оквиру пројекта „Софијски сусед, комшија из Немачке, контраурбанизација, социокултурна интеракција и локалне трансформације“, истражи имају ли мања насеља шансу за нови живот. Они сматрају да град и село не треба посматрати као супротности, већ као целину која функционише у симбиози, јер су повезани од давнина до данас.

„Бугари у радно способном узрасту веома често одлазе да живе у села која су у близини града. Управо је та близина разлог због којег бирају одређено место. То је често повезано са послом, али многи од њих раде и од куће“, каже главни асистент Десислава Пилева.

„Чињеница да нам данас живот омогућава да радимо на даљину убрзава процес исељавања из градова и чини село привлачним и актуелним“, додаје њен колега, главни асистент Ивајло Марков. „Наравно, инфраструктура повезана са интернетом веома је важна, јер постоје места где нема чак ни телефонског сигнала. Ипак, не треба генерализовати – неки људи, након што покушају да живе на селу, у неком тренутку могу поново да се врате у град и да наставе да раде у корпоративном свету. Ствари су веома динамичне, као и све што нас окружује.“

Током пандемије ковида 19 почели су први таласи досељавања у села. У земљу су се враћали и многи Бугари који стално живе у иностранству. Данас број оних који се досељавају у Бугарску, не само Бугара већ и странаца, премашује број оних који је напуштају, што значи да је имиграција већа од емиграције. Шта, међутим, наводи део тих људи да свој нови дом потраже управо на селу?

„Најважније је то што, без обзира на финансијску ситуацију, професионални статус или године, ти људи желе да себи обезбеде одређени начин живота“, одговарају научници. „То може бити живот ближе мору, на пример у североисточној Бугарској, где су некретнине много јефтиније него на југу, а постоји и сеоско окружење какво је веома тешко пронаћи у гушће насељеним местима. Други разлог је здравија клима.“

У многим селима тренутно се изводе грађевински радови, а обнављају се и старе породичне куће у које се људи поново усељавају. Ипак, чињеница да се досељеници често не пријављују на новој адреси доводи до статистичке грешке у приказу процеса контраурбанизације у Бугарској. Погрешна је и представа да је јефтинији живот на селу главни разлог за досељавање. Истина је да је за такав начин живота неопходна финансијска сигурност. Кућа, двориште, башта – све то захтева новац за одржавање, а често су потребна и најмање два аутомобила, посебно ако деца похађају школу у оближњем граду. А ако се село налази у близини већег насеља, цене некретнина су по правилу више.

Део људи које привлаче бугарска села долази из иностранства. Међу њима је много пензионера који, иако у својим земљама примају релативно ниске пензије, у Бугарској могу да обезбеде виши животни стандард. Најчешће је реч о британским и немачким држављанима, али и о новим досељеницима, углавном на приморју, из некадашњих социјалистичких земаља попут Пољске и Чешке.

„Када између новопридошлих и мештана не постоји језичка баријера, прилагођавање је лакше и природније и странци се лакше укључују у локалну заједницу“, каже Десислава Пилева. „Они су обично покретљивији, возе старије Бугаре до оближњих градова, купују им лекове и намирнице, док се наши људи брину о њиховим баштама када се досељеници налазе у својој домовини. Када, међутим, постоји језичка баријера, стварају се снажне предрасуде – посебно код мештана према новопридошлима, које доживљавају као хладне, недруштвене и затворене у сопствену заједницу, уколико она постоји.“

Досељавање страних држављана позитивно утиче на развој појединих насеља. То подстиче локалне власти да раде на побољшању инфраструктуре у селима која донедавно нису имала чак ни једну асфалтирану улицу. Читалишта се, с друге стране, претварају у места која привлаче и нове становнике, који се често укључују у различите културне и уметничке активности.

„Организују се различите хуманитарне акције и културни догађаји“, прича Десислава Пилева. „Постоји активна сарадња између мештана и новопридошлих, као и сезонских становника, који учествују у културној и друштвеној размени. То стално кретање је у основи свега, јер и Бугари и странци долазе са својим ресурсима, знањем и контактима, а они су веома важни, посебно када је реч о различитим иницијативама за развој и уређење села.“

Изложба „Преселити се на село“, након гостовања у Софији, биће представљена у местима у којима су спровођена истраживања у оквиру пројекта. Научници желе да фотографије прикажу људима који су својим доприносом учествовали у истраживању. „То је добар начин да наставимо дијалог са њима и чујемо њихов став о нашем виђењу и раду“, каже Десислава Пилева, која верује да ће управо тим људима фотографије рећи много више него речи.

Уредила: Дијана Цанкова

Извор: Интервју Маријане Ганчеве за програм „Христо Ботев“ БНР-а

Превела: Свјетлана Шатрић